, 03.10.2011.

U Kalvariji pokopane i nade u bolji život

- Teško meni, Milane. Zašto si nas same ostavio - jedva je od suza izgovarala Davorka, supruga Milana Brajenovića (60) koji je u četvrtak poginuo u odronu zemlje u zemunskom naselju Kalvarija. U prisustvu oko 200 rođaka, prijatelja i kolega, juče je sahranjen na groblju u beogradskom naselju Ovča.

U porodičnoj kući Brajenovića juče se okupio veliki broj ljudi koji su tešili Davorku i Milanove sinove Mirka i Nebojšu.

- Niko ne može i dalje da veruje da su tako nesrećno nastradali. To je sudbina, niko od nas koji smo Milana poznavali ne može da se povrati od šoka - priča jedan od prijatelja poginulog radnika.

Oko 15 sati, povorka sa sandukom krenula je od porodične kuće ka seoskom groblju. Iza sanduka Milanova supruga, koju pridržavaju sinovi i rodbina. Plač i jauci nisu prestajali. Milanovi rođaci i prijatelji nisu prekidali priču o nezapamćenoj tragediji i prepričavaju težak život Brajenovića, koji su u toku rata izbegli iz Siska u Hrvatskoj.

- Jedva su se izvukli iz Hrvatske, pobegli su u poslednjim trenucima. Ovde se mučio da prehrani porodicu, radio je fizičke poslove iako je u godinama. Nadamo se da će biti pravde, pa da će oni koji su za nesreću odgovorni biti adekvatno kažnjeni. Nije dočekao da primi ni prvu platu, koja je trebalo da bude dan posle nesreće - prepričavaju rođaci Milanovu životnu priču.

Porodica poginulog radnika je na televizijskim vestima saznala za nesreću, ali su se do poslednjeg trenutka nadali da je Milan preživeo.

Osim Brajenovića, u stravičnoj tragediji kad se brdo od 18 metara obrušilo na radnike koji su sanirali klizište, u Zemunu su poginuli i Vladimir Vasić (26), Nikola Knežević (24) i Dušan Kadrijević (18). Vasić je u subotu sahranjen na groblju u Ovči, dok će Kadrijević biti sahranjen danas u 13.35 sati na Novom bežanijskom groblju.

Izvor: Blic

, 02.10.2011.

Bolt iz Zemun Polja

- Je l’ sto metara? - Sto! U trenutku, vižljasti crnpurasti dečak je naprosto poleteo atletskom stazom stadiona Crvene zvezde, pojačavajući sprint u finišu kao da mu je sa svakim novim metrom bivalo lakše.

- U finišu i pobeđuje! - kaže ponosno Marina Mišić, atletski trener Besnika Ajre, državnog prvaka na 60 metara u kategoriji mlađi pioniri.

Nakon inventarisanja po uspesima ovog trinaestogodišnjaka iz Zemun Polja (u septembru je iz Italije doneo srebrnu medalju) i statusa njegovog trenera, nameće se paralela kako Marina postaje Jelena Genčić srpske atletike, a njen pulen kreće pobedničkim stopama Novaka Đokovića.
 

Tim pre što na pitanje šta mu je cilj odgovara samouvereno, kao da je tako nešto samo pitanje vremena:
- Olimpijska medalja!
- I Nole je tvojih godina tako govorio!
- Sad je na mene red!
 

A na samom početku tog puta mali Besnik je već izgazio toliko trnja, što bos, što u jeftinim i neuslovnim patikama, a na kraju i u pozajmljenim starim sprintericama svog trenera. Treniraju gde stignu i gde im dozvole, oblače šta imaju, za putovanja i odlaske na takmičenja se snalaze kako znaju i umeju, jer njihov klub “Nikola Tesla” iz Leštana osim imena nema mnogo toga da im ponudi.

Jedino ništa ne košta Marina, jer ova plemenita žena već drugu godinu besplatno trenira Besnika, ali i još nekoliko talentovane, a siromašne dece iz Zemun Polja koje je on zarazio atletikom. Preskromna, odbija da o tome govori, ali bi neko u ovom gradu mogao da je se seti i priupita na koji način da joj bar malo pomogne iako njena misija nema cenu.

Jer, ako sutra Besnik Ajra ostvari svoj san, mnogi će potrčati da stanu na binu kraj njega, a tamo verovatno za Marinu neće biti mesta. Ako pak ne uspeju, jedina plata će joj biti saznanje da je nesebičnim entuzijazmom decu iz predgrađa otrgla sa ulice, ulila im sportski duh i otvorila neke druge vidike koji se ne vide iz njihovih potleušica na periferiji. Zna to i Beškim Ajra, Besnikov otac, pa nam kasnije u svojoj kući više priča o Marini i njenoj žrtvi nego o svom sinu.
 

Mladi šampion je škrt na rečima, od jezika su mu daleko duži koraci. Prvo je otišao da trenira fudbal, dok na nekom školskom takmičenju Marina Mišić u brzonogom dečaku nije prepoznala vanserijski talenat i okrenula ga atletici.
- Trčao sam za školu i uvek sam bio prvi. Kad je nešto trebalo da se kupi učiteljici ili nastavniku, bilo je: “Ajra, ajde ti”. Najbrže sam se vraćao - kaže i zaćuti.
 

I dok ga vozimo kući, glava malog šampiona polako pada na prsi, umor stiže - on je od pola sedam na nogama. Prvo škola u kojoj je vrlo dobar đak, trk kući na ručak i presvlačenje, pa na autobus do Zvezdinog stadiona.

Sate provodi u putu, ali mu ne pada na pamet da propusti neki trening. I nije samo umor, malog Besnika je ućutala i tuga, jer mu je pre samo nedelju dana umro deda koga je mnogo voleo.
 

U kući Ajrinih zatičemo rodbinu koja se tim povodom okupila, a Besnikovi roditelji Baškim i Šuhreta Ajra, ipak, sa predusretljivošću dočekuju goste. Ovi dobri i časni ljudi imaju još dvoje dece i svesni su potencijala svoga najstarijeg sina, ali pre svega Baškim ističe da mu je najbitnije što mu dete vaspitava sport, a ne ulica.

Donosi i ređa sinovljeve medalje - ima ih oko trideset sa raznih takmičenja, tu su i dva pehara, neki su u školi “Ilija Birčanin” u Zemun Polju gde Besnik ide u sedmi razred.
 

- Nek je živ i zdrav i da, pre svega, bude dobar i ozbiljan čovek. A ima tog sportskog i takmičarskog u sebi. Pred njegova takmičenja ne mogu da spavam, umirem od treme, a on ništa. Pitam ga kako mu je, a on samo kaže: “Ma, opušteno! Pobediću!”.
 

I pobeđuje. A dok mu razgledamo medalje, Besnik donosi običnu đačku svesku, lista po njoj i zaustavlja se na stranama preko kojih je zalepljen poster slavnog sprintera Useina Bolta. Pokazuje rukom na najbržeg čoveka planete, a potom se kucka po prsima. Shvatili smo poruku!

Izvor: Blic