Putujući Evropom, tamo negde 2015. godine upoznala sam Prakaša, studenta iz Indije koji je upravo završavao studije u Nemačkoj.
Kada sam ga pitala da li se opredelio da studira o ekološki održivim tehnologijama, on je samo odmahnuo glavom. Ne, Indija ima druge prioritete, mi još uvek nismo dovoljno bogati da brinemo o tome. Zatečena odgovorom, možda čak neprimereno, nastavljam da insistiram kako polovina Indije ima degradirano zemljište, vazduh je među najzagađenijim na svetu, reke se isušuju, šume seku… ko će o tome brinuti?
Prakaš se samo nasmejao i ponovio rečenicu od maločas: „Ipak imamo druge prioritete!“. Iz knjige „Doughnut Economics“, Kate Raworth.
Verujem da biste se lako složili sa mnom da bi Prakaš, mogao biti Jovan iz Beograda, Niša ili Valjeva. Ono što je svim nerazvijenim ili zemljama u razvoju zajednička mantra, to je da su previše siromašne da bi bile zelene. Čist vazduh i reke su za nas očigledno luksuz. Ovakvo ubeđenje nije došlo odozdo, od Jovanovih ili Prakašovih roditelja, koji su decenijama štedeli da bi sina poslali u Nemačku na studije. Njegovim roditeljima nije ni kraj pameti bilo ovo što gledate na grafiku ispod, a to je takozvana Kuznjecova kriva životne sredine.
Samo da dodam da je dotični pre ove krive bio još poznatiji po krivi istog oblika koja ilustruje zavisnost materijalne nejednakosti od BDPa. Poenta je da bi i jedno i drugo trebalo da postane gore (rastom BDPa) pre nego što postane bolje.
Time se dugo neoliberalnim teorijama propagirao neprekidni ekonomski rast, kao lek svih bolesti. Kasnije će se ispostaviti da su i jedan i drugi grafikon neutemeljeni u realnosti, čak nedopustivo pojednostavljeni.
Međutim, za mnoge zemlje, „damage is done“, a da li će biti leka, kao što ćemo videti u nastavku, sasvim izvesno ne zavisi od daljeg bogaćenja nabogatijih, nego od ekološkog osvešćivanja onih drugih 99% koje dalji rast BDPa svakim danom sve više i više udaljava, čak i od razumevanja cifara kojima se meri bogatstvo najbogatijih.
Na primer ta Indija, po ocenama stručnjaka Svetske banke decenijama unazad postiže odlične rezultate, ali to bengalskom ekonomskom tigru ne čini životnu sredinu ni promil boljom, naprotiv. Da bi im dali nadu, ekonomisti su kreirali statističke modele iz kojih proizilazi tačna računica kada će im biti bolje. Pa se tako (1985 godine) izračunalo da nakon nacionalnog dohotka od $1887 po osobi, počinju da se čiste reke, sumpor dioksid u vazduhu počinje da opada nakon $4.053, iliti vazduh će početi da se čisti nakon što svako od nas zaradi $8000 u proseku. Kada preračunamo to u današnje vrednosti dolara, to bi dakle bilo nekih $17000 nacionalnog dohotka.
Srbija je trenutno na $18650 (Hrvatska se izgleda odavno čisti, jer je na $28630)
Džaba što su statističari naglašavali da korelacija između ekonomskog rasta i pada zagađenja ne ukazuje na to da li postoji direktan uticaj ekonomskog rasta na čistiji vazduh, ova kriva, zakucala se u svest i podsvest svih Prakaša i Jovana ovog sveta. Godinama kasnije (od te 1985.) na ovo nepotvrđeno pravilo pozivalo se na nebrojenim ekonomskim i ekološkim konferencijama, op-ed tekstovima, ekonomskim predavanjima itd itd itd.
No pain no gain, stisnite zube, duboko udahnite, naporno radite i vaše reke i vazduh će postati čisti.
Za to vreme ekolozi crkoše ukazujući na degradirnje zemlje (ne u Indiji, Americi), trovanje života u okeanima, izumiranje života u rekama. ma jok, sve će to rešiti BDP, samo što nije. Kako stoje stvari, pre će sav živi svet izumreti, a i mi sa njim, nego što će neograničeni ekonomski rast rešiti nagomilane probleme.
Kako je svima postalo jasno da đavo polako odnosi šalu, Kuznjecova kriva se polako gura u dublje fioke.
Tako nova ekonomska misao uvodi indirektnu vezu ekonomskog rasta, pa iznosi nova tri „uslova“ za čist vazduh.
Prvo, razvojem zemlje, građani mogu priuštiti da brinu o višem standardu životne sredine. Drugo, nacionalne industrije, mogu priuštiti čistije tehnologije i konačno u strukturi razvijenijih zemalja, servisi dobijaju primat nad „prljavom“ proizvodnjom, menjajući fabričke dimnjake, za optičke kablove. (ovo poslednje samo gura dimnjake pod tuđe prozore, tipa građanima Bora i Majdanpeka u Srbiji).
Međutim, čak i ovo naizgled vrlo uverljivo objašnjenje, ne pije vodu kod onih koji uvek istražuju dublje i više. Ekonomisti Mariano Torras i James K. Boyce uporedili su podatke velikog broja zemalja, posebno onih siromašnijih i jednoznačno su utvrdili da je kvalitet životne sredine viši gde su prihodi građana ujednačeniji, gde je pismenost viša i gde su politička i građanska prava bolje poštovana.
Nivo ekologije, odnosno njenog učinka na životnu sredinu nije uslovljen ekonomskim razvojem, već isključivo zavisi od društvenog potencijala da vrši pritisak na one koji narušavaju životnu sredinu.
Dakle do nas je i naše osvešćenosti, a ne do našeg novčanika.
Da li država čija priroda važi za jednu od najlepših u Evropi, mora da sačeka da joj ekonomski razvoj poseče i poslednja stabla, a rudnicima i kamenolomima razrovi i poslednji pedalj, pre nego se opredeli za čistiju ekonomiju?
