Mladi u čitavoj Srbiji se suočavaju sa problemom nezaposlenosti i nedostatka (dobrih) poslova, a u manjim sredinama, kao što je Surčin, šanse su još manje.
Centar Surčina nalazi na svega 16 kilometara od centra Beograda, ali život mladih Surčinaca umnogome se razlikuje od onog koji vode njihovi vršnjaci sa drugih beogradskih opština.
Opština Surčin, najmlađa od 17 beogradskih opština, imala je 2011. godine 42.012 stanovnika, raspoređenih u sedam naselja i 11.471 domaćinstava, što je 2,6% stanovništva područja grada Beograd.
Iako je broj stanovnika na teritoriji cele opštine u porastu, u manjim mestima kao što su Boljevci, Dobanovci i Petrovčić broj stanovnika opada. Prosek godina u svim naseljima je između 35 i 40 godina, dok se broj članova po domaćinstvu smanjenje. Sve to ukazuje da mladi radije biraju da odu iz Surčina, ukoliko im se za to ukaže prilika.
Zašto i kakve su mogućnosti za mlade ljude koji odluče da ostanu u Surčinu?
U mestu Surčin, koje je administrativni centar opštine, aktivno stanovništvo, pored dominante zemljoradnje kojom se bave individualna poljoprivredna domaćinstva, mahom je zaposleno u industrijskim delatnostima u PK ,,Beograd“, Mlinsko pekarskoj industriji Surčin,, ,,Centropromu“, kao i u brojnim poljoprivrednim, zanatskim i trgovinskim firmama. I, svakako, na Aerodromu ,,Nikola Tesla“.
Nema noćnog života bez automobila
A. J. (24), student prava, preduzetnik i građevinski nadzornik, vodi se onom starom ,,posla ima, ko hoće da radi“ i dodaje ,,…i ko se plaši da se ne isprlja“. Poslove nije birao, od 14. godine radi teške fizičke poslove za koje je uvek bio plaćen na ruke – od toga je plaćao udžbenike, ekskurzije, izlaske, i to mu je jedino bilo važno.
Posle punoletstva, radio je i van Surčina, kao noćni čuvar i obezbeđenje u popularnim beogradskim klubovima, gde je voleo i da izlazi. Kaže da čak i u Surčinu ima gde da se izađe u zabavu i provod, ali, ono što mlade odvraća od života u Surčinu je to što mladi bez automobila mogu da ,,izaberu da li će se vratiti kući u 11 uveče ili 6 ujutru“, ukoliko izaberu da se provedu u gradu.
Demografija opštine oslikava se u posetiocima ugostiteljskih objekata što mlade takođe odbija jer, kako kaže, ,,ne žele da sa starijim lokalcima razgovaraju o Šijanu i Titu“.
Smeta mu što Surčin ima mane velikog grada – visoke cene i gužvu, ali ne i njegove prednosti. On ukazuje da deca iz njegove ulice zbog divlje gradnje nemaju mesta da se provozaju biciklom, pa iz ,,mirnog prigradskog naselja“ moraju da odu do, recimo, Zemunskog keja.
M. (22) je po završetku srednje medicinske škole odlučila da godinu dana radi, dok ne odluči šta će studirati. Posao je našla u ugostiteljskom objektu blizu mesta stanovanja, tako što je zakucala i pitala da li su im potrebni radnici. Primili su je odmah iako nije imala nikakvo iskustvo.
Iako joj je biro za nezaposlene u Surčinu nudio različite poslove u industrijskim objektima (uglavnom rad u magacinu) i posao u staračkom domu, odlučila je da nastavi da radi kao konobar, neprijavljena, jer je njoj tako više odgovaralo.
Presudna je bila visina primanja i to što je blizu, a da je živela u gradu opet bi se opredelila za ugostiteljstvo jer voli rad sa ljudima i hranom.
Ipak, bila je nezadovljna životom u Surčinu. Smatra da Surčin ne nudi dovoljno sadržaja mladima: nerazvijeno je ugostiteljstvo (tamo gde i postoji, mladi najčešće nisu primarna ciljna grupa), nema manifestacija, koncerata, festivala. Kaže i da se deo mladih oseća neugodno zbog poljoprivrednih radova: mirisa koji se šire iz štala i staja, suši se đubrivo, zvukovi koji dopiru tokom sezone svinjokolja nisu prijatni i sl.
Sada živi u Železniku, a vratila bi se u Surčin samo ako bi je finansijska situacija primorala na to.
Dobanovci – posao u stranim kompanijama
U Dobanovcima, stanovništvo je takođe fokusirano na poljoprivredu, ali u poslednje vreme ima i sve više industrijskih objekata, naročito u blizini auto-puta i Aerodroma.
Jedan od tih objekata pripada firmi Gebruder Weiss, u kome je N. S. (21), studentkinja Ekonomskog fakulteta u Beogradu, radila kao pomoćni radnik u magacinu – na prepakivanju i deklarisanju robe, ali i na drugim zaduženjima.
Pri izboru posla joj je bila presudna visina satnice, ali činjenica da joj je radno mesto blizu kuće takođe je igrala veliku ulogu.
Radila je preko omladinske zadruge, pa mogućnost napredovanja nije postojala, a kaže i da je bilo negativnih primera ophođenja nadređenih.
„Drago mi je što sam videla kako funkcionišu multinacionalne kompanije, ali iz ugla malog radnika, jer nisam imala uvid u poslove van magacina“.
Da živi u gradu, verovatno ne bi odabrala takav posao. Najpre bi se, kao budući ekonomista, opredelila za neku knjgovodstvenu agenciju ili za posao u kafiću ili prodavnici.
M. K. (22), apsolventkinja više medicinske škole, radi u dečijoj igraonici, po pozivu, za dnevnicu. Da ima više mogućnosti, opet bi odabrala taj posao jer voli rad sa decom, bez obzira na to što nije prijavljena i nema mogućnost napredovanja. Posao je našla preko ličnih kontakata. Zadovoljna je ,,džeparcem“ koji dobija kako kaže, a radiće dok ne završi staž i ne pronađe posao u struci. Posao će tražiti isključivo van Dobanovaca i opštine Surčin, iz koje bi volela da se preseli u Zemun.
Jakovo, između zemlje i kafića
U Jakovu, većina stanovništva se bavi obradom zemlje, kako na svojim posedima, tako i u velikim poljoprivrednim kombinatima. Ipak, sve više stanovnika traži posao u gradu ili drugim privrednim granama, kao što su trgovina, ugostiteljstvo, turizam…
R. M. (22) studentkinja bezbednosti, radila je u dva kafića u Jakovu, a sada radi u Surčinu, takođe u kafiću.
Uvek je radila bez prijave a poslove nalazila preko ličnih kontakata. Kaže da joj to nije važno, kao ni mogućnost napredovanja. Prioritet je da radno mesto bude blizu kuće jer joj je, kao studentu, svaki minut važan, a da živi bilo gde drugde bavila bi se istim ili sličnim poslom.
Volela bi da je ugostiteljstvo razvijenije jer smatra hosting i poslove u promociji dobrim za studente.
Ne planira da napusti Jakovo, ali ne bi imala ništa protiv ukoliko joj se ukaže dobra poslovna prilika. Ne smeta joj udaljenost od grada iako više voli da izlazi u gradu nego u Jakovu.
Sviđa joj se mir koji nudi život u malom mestu i kaže da je sve dostupno, samo je izbor uži.
U ostalim mestima na teritoriji opštine Surčin, izbor je isti ili uži.
Kad imaju posao, rade puno radno vreme
Svi sagovornici su se složili da je ponuda part-time poslova daleko od zadovoljavajuće, tamo gde uopšte postoji. Zato se procenat mladih koji rade puno radno vreme povećao na skoro 87%, a procenat onih koji rade part-time odgovara proseku za države Zapadnog Balkana.
Takođe, u razgovoru sa mladima pokazalo se tačnim ono što su pokazala istraživanja, da mladi faktore koji su važni pri traženju posla, od najvažnijeg ređaju ovako: konekcije, sreća, sposobnosti i kompetencije, nivo obrazovanja, pripadnost političkoj partiji i radno iskustvo.
Generalno, veruju da društveni kapital i političke veze donose veću korist u traženju posla nego obrazovanje i kompetencije.
Prema „Studiji o položaju mladih u Srbiji” izrađenoj za potrebe Evropske fondacije za obuku, mladima u Srbiji u proseku treba 24.4 meseca da pronađu posao nakon maturiranja, dok je u Evropskoj uniji prosek 6.5 meseci, dakle gotovo četiri puta kraće.
Problem sa nalaženjem prvog posla je i jedan od indikatora nesigurnosti života koji vode mladi ljudi u Srbiji, pa ne čudi da 37% njih smatra da je sasvim u redu dobiti posao koristeći se ličnim kontaktima, što je mnogo veći broj od onih koji smatraju da je to za osudu.
Procenat mladih koji su u NEET statusu, niti rade, niti se školuju (not in education, employment or training) 2018. godine bio je 16.5%, što je ispod proseka (22.5%) za Zapadni Balkan, ali i dalje više od proseka Evropske Unije (10.5%). Mladi ljudi koji duže vreme ostanu u NEET statusu, kasnije se suočavaju sa većim poteškoćama prilkom izlaska na tržište rada.
Ipak, na području Beograda taj procenat je gotovo duplo manji od onog u južnoj ili zapadnoj Srbiji.
Zašto se toliko razlikujemo od Evrope? Loš kvalitet obrazovnog sistema, koji ne podstiče razvijanje suštinskih i ,,tvrdih“, kao ni ,,mekih“ veština koje tržište rada zahteva, smatra se velikim uzročnikom visoke stope nezaposlenosti kod mladih, kao i visoke stope prelaska iz nezaposlenosti u neaktivnost.
Čak i smanjena stopa nezaposlenosti među mladima u prethodnih par godina je varka, jer iza nje stoji, između ostalog, odlazak mladih iz Srbije, u potrazi sa sigurnijim životom, poslovnim, ali i prilikama za obrazovanje i usavršavanje.
