Ajvar, kačkavalj, šljivovica, tamjanika, štrudla, kamilica – samo su neki od ukusa sladoleda koji krase malu zemunsku poslastičarnicu. Njihov tvorac Veroljub Šobić otkrio je kako je usavršio omiljenu poslasticu mnogih i u čemu je tajna njegovog uspeha.
U mirnoj ulici blizu Zemunskog keja nalazi se, kako kaže njen tvorac, „prava srpska poslastičarnica“. Ako mislite da ste jeli najbolji sladoled, dođite i obavezno probajte ukuse koje „stvara“ Veroljub Šobić. Filolog, koji je „iz očaja“ postao sladoledžija, uspeo je, kako navodi, da vrati „dostojanstvo ovoj omiljenoj poslastici“ i ostvari svoju najveću misiju „da ukusima svaki put izmami osmeh svojim mušterijama“.
Prema njegovim rečima, nije suština da se bude najbolji ili da se razlikujete od drugih, već je njegov cilj bio da „da život sladoledu“.
„Možda je blesavo, ali svaki ovaj sladoled ima neku svoju ličnost, ima neku svoju specifičnost. Ja sam učio zanat nekoliko godina, a sada se igram. Suština je da nađeš tu neku finesu i da kažeš „ovo je moj stav“. Ti možeš da probaš najuniverzalniji ukus sladoleda, na primer lešnika, ali ja mogu da garantujem da se moj lešnik razlikuje od drugih. Neću reći da je najbolji, ali to je moj lešnik“, rekao je Šobić.
Na pitanje kako se kao diplomirani filolog odlučio da postane zanatski sladoledžija, Šobić ističe da je sve krenulo „iz čistog očaja“.
„Ja sam filolog, moja žena diplomirani politikolog i to su bile rane devedesete gde ne vidiš apsolutno nikakvu budućnost pred sobom. Duga je priča kako smo uleteli u strašne dugove. E, tu polako stupa moj horoskopski znak na scenu, jer kažu da su device najteže same sebi, pa onda svim drugima u smislu preciznosti i da sve treba da bude na svom mestu. Na početku ništa nismo znali. U sklopu cena mašina koje smo kupili išao je i jedna Italijan koji nam je pokazao osnove kako da pravimo sladoled, nakon toga je seo u kola i otišao, po principu šta ste zapamtili, zapamtili ste“, priseća se Šobić, navodeći da su on i žena tada sami radili od 8 ujutru do 2h u noć.
„Posle dve godine mene zove vlasnik globalne firme čije smo mašine koristili i pozove me da bude predstavnik te firme tada za Jugoslaviju. Trgovina donosi lepe pare i lepa putovanja, ali ja se u tome ne nalazim. Međutim, od malog, običnog srpskog sladoledžije koji ima poslastičarnicu u 19 kvadrata, ja postajem generalni zastupnik i distributer, organizujem sajmove, što je zaista velika stvar“, priča sagovornik.
Međutim, on od gazde traži ozbiljnog majstora koji će na licu mesta da pravi sladolede kako bi ih promovisali i tu počinje, kako ističe, prava ozbiljnija krađa zanata.
„Sladoled je mnogo dobar jer ti daje mogućnost kreativnosti. Možeš da se igraš u tim okvirima, ali to je vrlo ozbiljna matematika i treba ti prilično vremena da uđeš u srž toga da bi osetio materiju i da možeš da se igraš. Onda je odjednom sve buknulo, firma je baš dobro radila, i tako sam dobio sve više šanse da upoznam najveća svetska imena“, navodi Šobić.
Poznati beogradski sladoledžija ističe da insistira na tome da je ovo srpska poslastičarnica i tako je i došao na ideju da stvara „neobične ukuse“, kako bi pokazao bogatstvo koje imamo, bez obizara na turiste.
„Ovo je moja ljubav, možda čak i moja strast. Iako ukusi kao što su ajvar, šljivovica i kačkavalj izgledaju kao cirkus u smislu jako neobičnog, ja ne želim od svog sladoleda da pravim cirkus. Ja ne želim da imam uvrnutu poslastičarnicu koja će imati pedeset različitih ukusa, ja nisam cirkuzant, ja samo volim ono šta radim“, istakao je Šobić.
„Samo prirodno, pravim bez dodataka“
Ljudi stalno, prema njegovom mišljenju, pričaju o neobičnim sladoledima, ali hajde da pričamo o „normalnim sladoledima“.
„Ja vraćam dostojanstvo sladoledu, koji je pre tridesetak godina bila blagotvorna životna namirnica dok nije uletela industrija sa svim. Ja samo pravim prirodne stvari bez dodataka i to je ono što je danas čudno. Za mene su ponos moji voćni sladoledi, jer stvarno jedeš voće. Ja isključivo koristim naše voće. Kod mene nikada nećeš jesti sladoled sa ukusima manga, papaje, avokada zato što mi imamo predivno voće. Moj interes je da ti dam nešto što stvarno ne šteti tvom organizmu“, objasnio je sagovornik.
Igranje sa ukusima koji su oduševili celi svet
Srpski poslastičar otkriva da su ga Irci zvali da im za Dan Sv. Patrika (Saint Patrick’s Day) napravi sladoled sa ukusom Džejmison viskija, ali, kako naglašava, u Srbiji pravi sladoled sa ukusom šljivovice iz manastira.
Priča kako je jednom za jednu našu kraft pivaru napravio sladoled od crnog piva, ali samo za njih. A onda je jedan Irac slučajno probao taj ukus i predložio mu je da „zajedno naprave milione“.
„Nisam ga imao u stalnoj ponudi, međutim bilo mi je žao da ga bacim. U jednom trenutku je ušao jedan stranac – Irac i pitao je šta je to. Ja sam rekao da sladoled nije na prodaju, ali on je insistirao da proba, jer voli crno pivo. Meni je bilo žao što u tom trenutku nisam imao kameru da snimim njegovu rekaciju, onog momenat kada je njegovo nepce osetilo ukus, on je bukvalno postao kao rak crven i samo je ponavljao ‘Ginis, Ginis, ajde sa mnom u Irsku milione ćemo da napravimo’. A ja mu kažem čoveče ja se samo igram, ne interesuje me uopšte“, ispričao je Šobić.
Na pitanje koji ukus mu je bio najteže da napravi, otkriva da je upitanju sladoled od espresa jer je kako je naveo, „sve sam iskomplikovao“.
Kaže da se dve godine time bavio. „Sve vreme radim sa Italijanima, a onda mi nakon nekih 15 meseci dolazi jedno veliko svetsko ime, proba taj espeso, koji je tada bio, i kaže: ‘lepo, ovo je savršeno’, a ja mu odgovaram: ‘Nije još’. Ja sam najverovatnije pokvario to, ali sam morao da isteram ono šta sam zamislio i na kraju sam došao do tog ukusa“, rekao je Šobić.
Kako kaže, on može da napravi sladoled od bilo kog ukusa – jagnjetine, kiselih krastavčića, feferona…
„Ja u svoj glavi imam nešto što je približno sorbeto strukturi. Svejedno mi je, jer ja u svoju idealnu strukturu puštam uljeza koji mi polupa lončiće i naruši sve. Samo treba da znam šta taj uljez sa sobom nosi i ako znam sve parametre, to je čista matematika, ja samo šta treba dodam i oduzmem i vratim sve u ravnotežu“, navodi vlasnik Zemunske poslastičarnice.
Na pitanje koji je za njega najveći uspeh posle više od trideset godina bavljenja ovim „slatkim zanatom“, Šobić ističe da je „srećan, jer je svoj najveći uspeh već ostvario“.
„Ja ovaj sladoled ne doživljavam kao robu, već kao misiju da kroz sladoled izmamim osmeh. Kada spojiš sve to, ja proizvodim lepa osećanja“, zaključio je Šobić.
