Danas su Cveti, dan kada je Hrist svečano i carski ušao u sveti grad Jerusalim. Uvek padaju u nedelju, dan nakon Lazareve subote.

Pravoslavna crkva i njeni vernici slave danas veliki praznik – Ulazak Hristov u Jerusalim – Cveti. Svako, ko je pravoslavne vere, zna da su Cveti odmah nakon Lazareve subote ili Vrbice, šeste nedelje vaskršnjeg posta i nedelju dana pred Vaskrs.

Naziv Cveti praznik je dobio po cvetnoj grančici palme, koju je Isus Hrist nosio u ruci, a spada u takozvane pokretne jer je uvek nedelju dana pred Vaskrs, koji je, takođe, pokretni jer pada u prvu nedelju posle prvog punog Meseca, a nakon prolećne ravnodnevice.

Ustanovljen krajem šestog veka

Kako stoji na sajtu Srpske pravoslavne crkve (SPC), današnji praznik „ustanovljen je krajem IV veka za uspomenu na poslednji, carski i svečani ulazak Gospoda Isusa Hrista u sveti grad Jerusalim, jašući na magaretu, šest dana pre Pashe.“

Prema istom izvoru, tom prilikom narod je Hrista dočekao kao cara, prostirući svoje haljine i grančice drveća pred njim, a pritom u svojim rukama držeći palmove grančice.

Toga dana je Isus Hrist, praćen svojim učenicima i velikim brojem ljudi, krenuo iz sela Vitinije u Jerusalim. Došavši do sela Vitfaga, u podnožju Maslinske gore, rekao je dvojici učenika:

– Idite u selo koje je pred vami, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom. Odrešite je i dovedite. I ako vam ko god šta rekne, kažite:“Trebaju Gospodu!“ i odmah će ih dati.

Učenici su uradili sve kako im je Hrist zapovedio i kad su doveli magare, on ga je uzjahao i na njemu krenuo u Jerusalim.

Glas da dolazi Spasitelj, onaj što je vaskrsao Lazara, brzo se raširio i mnoštvo ljudi se pridružilo Isusu. Jedni su ga susretali s palminim grančicama u ruci, drugi su bacali svoje haljine na put kuda će on da prođe, a treći su rezali grančice od drveta i bacali, takođe, na taj put.

Kako piše na sajtu SPC, kada je Isus Hrist izašao na Maslinsku goru, oni koji su ga pratili povikaše: “Osana Sinu Davidovom! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev!”

Isus je bio žalostan

Ali, Isus je celim putem bio žalostan i kad je silazio niz goru, on je bacio pogled na Jerusalim u dolini, zaplakao i rekao:

– O, Jerusalime! Kad bi ti znao, osobito u ovaj dan, šta je za sreću tvoju, ali je sad sakriveno od tvojih očiju. Jer će doći dani da će te opkoliti neprijatelji tvoji sa svih strana i razbiće tebe i decu tvoju i neće ostaviti u tebi kamen na kamenu zato što nisi poznao vreme u koje si pohođen.

Kako se dalje navodi, “sve se to dešavalo pred praznik Pashe, pa se u Jerusalimu beše sakupilo sveta iz mnogih krajeva. Ugledavši Isusov ulazak u Jerusalim, mnogi se zapitaše: “Ko je to?”, a iz gomile naroda odgovoriše: “Isus, prorok iz Nazareta Galilejskog””.

Iscelio kljaste i sakate

Potom je Hristos ušao u hram, “gde su bili kljasti i sakati”, smilovao se na njih i sve ih iscelio. Među narodom i decom zavladalo je veliko oduševljenje, te su mu klicali: “Osana, Sinu Davidovom, Caru Izrailjskom!”

Celog tog dana je Isus Hristos držao propovedi u hramu, a uveče se sa svojim učenicima vratio u Vitiniju.

Tanjug/Sava Radovanović

Kanon iz osmog veka

Kanon za ovaj praznik napisao je Kosma Melod – Jerusalimljanin, sredinom VIII veka. Taj kanon smatra se najlepšim kanonom ovog vrsnog pesnika.

Događaj Hristovog ulaska u Jerusalim na ikoni se predstavlja kako Hristos jaše na magaretu, a prate ga učenici, dok narod prostire svoje haljine i baca grančice na put.

Od tada do danas, veruje se da su Cveti, ikao spadaju u velike praznike, pa se podrazumeva da se na ovaj dan ne rade teški poslovi, da bi baš danas trebalo zasaditi lan i kupus, jer će tako rod ovih biljaka biti bolji. Takođe, i da bi na Cveti trebalo započeti neke poslove i doneti odluke koje smo odlagali.

Inače, u crkvenom kalendaru smatra se da je duplo “crveno slovo”, jedno jer je nedelja, drugo jer je veliki praznik, ručak bi trebalo da bude posni, pošto su Cveti praznik koji se proslavlja tokom vaskršnjeg posta.

Razmislimo

Danas, iako je veliki praznik i mnogi od nas će ga proslaviti onako kako dolikuje i običaji nalažu, mnogo je važnije, ako već dosad nisamo, da malo zastanemo, razmislimo. O tome kakvi smo prema sebi, drugima, da li smo odmakli baš daleko od ljudskosti i onoga što čoveka čini čovekom.

Izvor: 24sedam.rs