Neobičan spomenik brzo je postao omiljen svim šetačima na Keju. Danas nema onoga ko tu neće zastati, javiti se Branku koji sedi na klupi i gleda u Dunav, ili sesti pored njega baš kao Bojana.

O pravim ljubavima stalno se govori, ali se one retko sreću. Nekad je, ipak, dovoljan i samo jedan prizor da ih razotkrije.

Takav možete videti ako ujutru prošetate Zemunskim kejom i na klupi s pogledom na Dunav zateknete ženu koja sedi u “zagrljaju” bronzane skulpture muškarca.

Njen oštri i britak pogled u tom trenutku postaje nežniji, dublji, dah sporiji, a kapci meki. Ona je Bojana Ivanović, a on – legendarni Branko Najhold, hroničar Zemuna, koji je najzrelije godine, skoro 20, proveo uz nju, slušao podršku, utehu, pa i kritiku.

Nakon smrti, Bojana mu je podigla neobičnu spomen klupu na kojoj svakog dana oživi sećanja na voljenog Branka. Najhold sedi na bronzanoj klupi koja liči na već postojeće u parku i posmatra Dunav. To je jedinstveni spomenik u Beogradu, na koji možete i čak ste pozvani da sednete.

Branko je, kao što većina Zemunaca dobro zna, bio poznati hroničar i stvaralac, ali pre svega zaljubljenik u ono čemu je posvetio život – ostavio je svojim sugrađanima čak 43 knjige o Zemunu.

Nema detalja zemunske istorije o kojem on ne bi znao čitavu priču. Jedan je od najzaslužnijih za osnivanje zemunskog Salona karikature, a ostao je poznat i po istraživanju afričke umetnosti.

Bojana je uvek stajala uz njega i stvarala sa njim. Nakon što je 2016. godine umro, uhvatio ju je, kaže, paničan strah da neće stići da sačuva sva Brankova dela i uradi nešto čime bi zauvek sačuvala uspomenu na njega. To je bilo upravo podizanje spomen klupe.

To je nešto što je Branko u šali spomenuo još 2014. godine, kada ga je Opština pohvalila za izložbu koju je tada održao. Rekao je: „E, pa kad me već toliko hvale, jednog dana kada umrem mogli bi da mi podignu spomenik. Na primer, na Keju sedim na klupi, raščupan, ptice mi kake po glavi i tako gledam niz Dunav, a na klupi je dugme koje pritisnete i čujete 7.000 godina staru i dugu istoriju Zemuna“ – priseća se Bojana.

Potpuno sama uspela je da se izbori za sve, osim za to dugme. Našla je vajara, Stevana Filipovića iz Sremskih Karlovaca, a zatim mu odnela puno Brankovih fotografija i snimaka.

– Rekao mi je: „Pet meseci nemojte da me zovete, ostavite me da budem sam sa Brankom, da se upoznamo, da se povežem sa njim“ Ja sam jedva izdržala četiri meseca i kada sam videla šta je uradio, bila sam prezadovoljna. Izgledalo je kao da je Branko živ.

– U početku nisam mogla da sedim pored njega. Prvi put vidite treću dimenziju osobe koju volite, vidim njega u potpuno drugom obliku, teško je bilo. Noću nisam mogla da spavam, izlazila sam u dva ujutru da vidim da li je sve u redu i da on tu ne bude sam, dok me prijatelji nisu ubedili da je to samo spomenik i da je on sada negde drugde – priča Bojana.

Neobičan spomenik brzo je postao omiljen svim šetačima na Keju. Danas nema onoga ko tu neće zastati, javiti se Branku koji sedi na klupi i gleda u Dunav, ili sesti pored njega baš kao Bojana.

– Jedno jutro ja dolazim, a bilo je baš rano, negde oko pet, šest. I vidim, čovek svira gitaru, a Branku stavio cigaru i čašu pića. Prilazim, a on mi kaže: “Hoćete i Vi da nazdravite”. Rekoh mu, ne pijem tako rano, ali mi je puno srce kad vidim koliko ljudi vole taj spomenik. Deca mu često daju kokice i dele užinu sa njim ili stanu ispred pa mu recituju pesme. Tada znam da sam učinila pravu stvar – priča ova neumorna hrabra žena.

Bojana nekad, sedeći tu, toliko oživi sećanja da i zaista oseti da je Branko pored nje.

– Jednom tako sedim, pušim, gledamo zajedno prema Vinči, kako smo to nekad radili. Kad sam popušila i drugu cigaretu, pomislim vreme je da krenem na pijacu, udarim ga u koleno i kažem “ajmo”, kao da je živ. Onda shvatim i počnem da se tresem.

Zanimljivo je da se Bojana i Branko znaju još sa korza, iz gimnazije, i da je dva dana pre nego što će nas Branko napustiti, Bojana u šali predložila da proslave 50 godina otkako su prvi put zajedno slavili Novu godinu.

– Branko i ja smo se znali iz gimnazije i tako se potrefilo da smo 1966. zajedno slavili Novu godinu, Branko sa svojom tadašnjom devojkom a ja sa svojim dečkom. Dva dana pred njegov odlazak na večni put ja kažem: ”hoćemo ti i ja sad da proslavimo 50 godina kako smo čekali Novu godinu svako sa svojom ljubavlju.” Život nas je kasnije ponovo spojio, kada smo postali komšije na Gardošu. Duhovno smo bili dosta vezani, baš kao da smo bili polovina onog drugog i, onda, kada ostanete bez te polovine, to je kao da vam fali deo duše – priča nam Bojana.

Legendarni Branko ostavio je puno stvari Zemuncima kao zaostavštinu. Baš kao što je jednom rekao: “Čest je slučaj da se dela ljudi gase sa njima. Namera mi je bila da budućim naraštajima Zemunaca ostavim svedočanstva o mom i njihovom gradu, koja će živeti i kada mene više ne bude.”

Bojana je imala težak zadatak da puno vrednog materijala složi i preda Zavičajnom muzeju, a više od 17.000 karikatura i 800 knjiga tek je privremeno uspela da smesti kod čoveka koji je besplatno pristao da joj ustupi prostor. Vredna umetnička dela i dalje čekaju da se otvori Muzej karikature u Zemunu, koji bi podržali i najpoznatiji karikaturisti i umetnici u Srbiji.

– To je borba koja tek predstoji. Opština Zemun nema odgovarajući prostor za muzej. To bi morao biti centar Zemuna. Boriću se za to svim silama, jer ta borba je nešto čemu je i Branko posvetio svoj život, i čime ja i danas čuvam uspomenu na njega – kaže Bojana.

Prošetali smo do spomenika i zastali. Bojana se nasmejala, a onda, sedeći kraj njegove ruke od bronze zagledala se u daljinu. A Branko, u poznatom stavu, blago podignute glave, kao da će da progovori, da joj tihim i smirenim tonom nešto kaže. Tišina nekad boli, vreme neumitno teče, ali Bojana je pokazala kako se voli do smrti, pa i posle smrti.

Izvor: Telegraf.rs, Foto: Mateja Beljan/Privatna arhiva/Ustupljene fotografije