Možda ćete se iznenaditi, ali znak srpske ćirilice ћ – slovo azbuke koje ni u jednom drugom pismu na svijetu nema istu ulogu – globalno je poznat i kao nešto sasvim drugo – kao simbol u kvantnoj fizici koji predstavlja jednu od fundamentalnih konstanti prirode.
Fizičari ga već više od 90 godina nazivaju „h sa crtom“ (h bar) i njime rutinski označavaju redukovanu Plankovu konstantu h. Kao i Plankova, redukovana ili Dirakova konstanta se koristi za opisivanje jednog kvanta, odnosno najmanje moguće vrednosti energije. Njena vrednost je Plankova konstanta koja je podeljena sa 2π (dva Pi), zbog čega je značajno pogodnija za korišćenje u kvantnomehaničkim izrazima od same Plankove konstante.
Znak ћ, sa druge strane, predstavlja dvadeset i treće slovo srpske ćirilice koje označava takozvanu bezvučnu palatalnu afrikatu, glas koji se javlja samo u retkim jezicima, mandarinskom, lužičkosrpskom, tajskom, ali i u poljskom i našim jezicima štokavskog narečja (jezicima koje danas nazivamo imenima srpski, hrvatski, bošnjački).
Glas će dobiti svoj znak u sprskoj ćirilici zahvaljujući reformatoru našeg jezika i pisma, Vuku Stefanoviću Karadžiću koji ga uvodi u modernu srpsku azbuku. Beskompromisno sledeći pravilo da svaki glas bude predstvaljen jednim slovom, Vuk je iz dotadašnjeg srpskog pisma izbacio čak 18 nepotrebnih slova, dodao je slovo j iz latinice i pet novih znakova (љ, њ, ђ, џ i ћ). Tom prilikom, slova љ i њ preuzeo je od Save Mrkalja, a neke znake mu je nacrtao i Lukijan Mušicki.
U literaturi se ustaljeno navodi da je slovo ћ „video u starim ćiriličnim rukopisima“. Smatra se da je znak potekao o slova koje je nazivano đerv. Ovo slovo se javlja u takozvanoj ustavnoj ćirilici (ustaljeni kanon pisanja slova bez prelaženja gornje i donje linije, kojima su pisani stariji srpski dokumenti). Isprva je ovo slovo pisano sa lukom, kupolom, na čijoj sredini se nalazi krst. Znak se vremenom transformisao po ugledu na (danas izbačeni) znak „jer“, tako što se uspravna linija pomerila na levo, luk se podigao, a horizontalna crta počela da natkriva slovo.
Sličan znak se javlja u malteškom alfabetu, ali nigde ne označava glas ć kao u srpskoj ćirilici, gde predstavlja njegovu autentičnu osobenost. U našem drugom pismu, latinici, koristi se analogni znak ć koji je iz poljskog jezika preuzeo hrvatski lingvista Ljudevit Gaj. Ovaj dijakritik je ostao u našoj latinici i nakon što je Vukov saradnik Đuro Daničić unapredio Gajevu latinicu (na primer, digraf dj je zamenio sa đ).
Prema anegdoti, slovo ћ je u fiziku tridesetih godina 20. veka uveo jedan od očeva kvantne mehanike Pol Dirak upravo nakon što ga je video u za njega nerazumljivom srpskom tekstu. Anegdota je sasvim nepouzdana, ali nema sumnje da je Dirak – inače zaslužan za otrkiće antimaterije, povezivanje teorije relativnosti i kvantne mehanike, stvaranje kvantne teorije polja, ali i samih osnova kvantne fizike – bio i prvi fizičar koji je koristio znak “h sa crtom”, kako bi olakšao računanje.
Obično se navodi da je redukovanu Plankovu konstantu Dirak uveo 1925. godine, ali se lako može ustanoviti da u radovima iz ove i naredne godine, slavni britanski fizičar švajcarskog porekla i dalje koristi samo h. Pojedini istoričari nauke pišu kako izdavači nisu bili voljni da uvode crtu umesto razlomka sa 2Pi i kvare dobru staru Plankovu konstantu. No, nema nikakve sumnje da se od 1930. slovo ћ definitivno koristi u fizici.
Slovo se pojavljuje na strani 87. Dirakove prelomne knjige “Principi kvantne mehanike” koju je 1930. objavio Klarendon press. Na mestu gde definiše kvantizaciju Puasonovih zagrada (što je od ključnog značaja za formalizam kvantne fizike), Dirak kaže da je ћ jednako h/2π, gde je h univerzalna konstanta koju je uveo Plank. Konstanta ћ ima izuzetno malu vrednost: 1.054571800(13)×10−34 Js.
Ko je bio Maks Plank?
Maks Plank (23. april 1858 – 4. oktobar 1947) nemački je fizičar koji se smatra osnivačem kvantne teorije, za koju je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1918. Studije je započeo u Minhenu nastavio je u Berlinu, doktorirao je 1879. u Minhenu i tamo je ostao kao predavač od 1880. do 1885. Od 1885. do 1889. bio je profesor u Kielu, a 1899. dobio je profesorsko mesto u Berlinu, gde je ostao do penziji 1927.
U Berlinu je proučavao raspodelu zračenja crnog tela po frekvencijama. Godine 1900. postavio je jednačinu (Plankov zakon) kojom je obuhvatio poznate zakone zračenja i istovremeno izbegao problem takozvane ultraljubičaste katastrofe tada poznatih zakona. Plankova se jednačina temelji na pretpostavci kvantiziranosti oscilatora kojima je opisao crno telo, čime je uveo načelo diskontinuiteta u fizici. Prema Planku, energija se može emitovati i apsorbovati samo u diskretnim količinama, kvantima energije.
Iako s Plankom započinje kvantna era, on sam nije učestvovao u daljem razvoju kvantne teorije. Sledeći korak učinio je Albert Ajnštajn u godini svojih velikih otkrića, 1905, kada je uveo kvant svetlosti, foton. Godine 1918. kvantna teorija bila je široko prihvaćena i na njenim je temeljima objašnjen niz pojava, za šta je Plank te godine dobio Nobelovu nagradu za fiziku.
Istovremeno je Plankovo zanimanje bila Ajnštajnova specijalna teorija relativnosti i uz njegovu podršku Ajnštajn je 1914. bio pozvan u Berlin, gde su mu nuđeni izuzetni uslovi istraživanja na berlinskoj akademiji. Plank, koji je uz akademski rad obavljao i najviše administrativne dužnosti, u drugoj polovini života bio je zaokupljen filozofskim i opštim pitanjima vezanima uz probleme fizike.
Nakon 1945. svojim je autoritetom spasio Berlinsko društvo cara Vilima od ukidanja. To je društvo preimenovano 1948. u Društvo „Maks Plank“ (njem. Max-Planck-Gesellschaft). Unutar tog društva, čije je sedište danas u Minhenu, od 2001. deluje 79 instituta pod Plankovim imenom.
