Pre 70 godina 8,3 odsto dece predškolskog uzrasta imalo je problem sa govorom, a danas gotovo deset puta više, pokazuju podaci Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora „Đorđe Kostić“.
U poslednjoj deceniji drastično se promenila i klinička slika dece koja imaju problem u verbalnoj komunikaciji. Više od polovine njih ne progovara ni do četvrte godine. Takođe, sve je više predškolaca koji imaju poteškoće sa koncentracijom, pažnjom, grafomotorikom… Upućeni kažu da je najveći problem to što čak ni stručnjaci ne prepoznaju probleme u najranijem uzrastu kod dece, već roditeljima govore da su „mala“ i da se jave kada napune tri, a neretko i pet godina. To je, često, već kasno, piše RTS.
Mnoga deca danas sve kasnije progovaraju, a to može da bude veoma ozbiljan problem u njihovom razvoju.
„Moje dete je progovorilo, prve reči sa dve i po godine i to su bile reči mama, baba… Postepeno, kako je usvajao reči, nismo obraćali pažnju da svaka reč mora biti ispravno izgovorena. Kada je imao nekih pet godina, primetilo se da šuška dok izgovara glasove ‘s’ i ‘š’, a glas ‘r’ je teško izgovarao“, kaže majka dečaka koji je išao na logopedske tretmane.
Osim rada sa logopedom za decu koja imaju poteškoće sa govorom veoma je važno da rade i kod kuće sa roditeljima.
„Kod logopeda smo išli na svake dve nedelje, a kod kuće smo češće vežbali. Zadatak ispravljanja glasova je dugotrajan i roditelji moraju da budu uporni. Deca često odbijaju da stalno ponavljaju iste vežbe, pesmice ili rečenice, ali moramo da ih zainteresujemo i da od vežbe napravimo igru kako bismo uspeli“, objašnjava sagovornica RTS.
„Ukoliko se roditelji oslone samo na rad logopeda, ne može se očekivati da dete napreduje. Nama su objasnili da bi deca do polaska u školu trebalo pravilno da izgovaraju sve glasove, jer ako ih pogrešno izgovaraju, pogrešno će ih i pisati“, ističe majka dečaka.
Stručnjaci upozoravaju da iz godine u godinu raste broj predškolaca koji imaju problem sa govorom.
„Sve češće u školskom uzrastu, pogotovo kod prvaka, imamo decu koja nepravilno izgovaraju glasove. U školskom periodu javljaju se još i disleksije i disgrafije“, objašnjava Jelena Jeličić Đuričin, diplomirana defektološkinja – logopetkinja.
Problemi sa govorom kod dece se rešavaju logopedskim vežbama.
„Učestalost logopedskih tretmana je najčešće dva puta nedeljno. Deca zaista lepo prihvataju sve što se radi na tretmanima. Naravno da je otpor u početku prisutan, ali se on prevazilazi uz adekvatan i blagonaklon pristup svakom detetu. Treba pratiti detetove mogućnosti i interesovanja kako bismo mu se lakše približili i stekli njegovo poverenje. U zavisnosti od problema, na logopedskim vežbama se rade vežbe artikulacije – pravilnog izgovora glasova, fluentnosti, disanja, imenovanja, proširivanje rečnika, vežbe za razumevanje govora, vežbe čitanja i pisanja.“
Da bi se problemi što efikasnije otklonili, deca bi na tretmane trebalo da krenu u što ranijem uzrastu.
„Pedijatri bi decu do šeste godine trebalo da šalju nekoliko puta na osnovni logopedski skrining. Danas imamo situaciju da često ni ozbiljni slučajevi nisu prepoznati, a sigurna sam da su nekoliko puta bili kod pedijatra na redovnim pregledima ili kada su bolesni. Tako logoped dobija dete sa navršenih sedam godina kada se razvoj govora polako završava, pa je teško postići mnogo u tom periodu. Kao i za sve, tako i za govorno-jezičke poremećaje postoji tendencija rane intervencije i tretmana koji daju najbolje rezultate“, objašnjava Jeličić Đuričin.
Za 70 godina broj dece koja imaju problem sa govorom povećan 10 puta
Zvaničnih podataka o tome koliko dece zaista ima problem sa govorom u Srbiji nema, ali je činjenica da je ova pojava sve učestalija.
„Trend ovih poremećaja je predmet istraživanja Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora ‘Đorđe Kostić’ u Beogradu od 1953. kada je bilo 8,3 odsto dece predškolskog uzrasta sa patologijom govora i jezika. Taj procenat je 1986. bio 46 odsto, a prošle godine preko 70“, ističe akademik prof. dr Mirjana Sovilj, direktorka Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora „Đorđe Kostić“.
„U poslednjih 10 godina drastično se promenila klinička slika dece koja imaju problem u verbalnoj komunikaciji, tako da više od polovine dece ne progovori ni do treće, četvrte godine, a preko 30 odsto dijagnostikovane dece je iz autističnog spektra ponašanja“, dodaje sagovornica.
U Srbiji nema dovoljno logopeda
Decenijama, objašnjava, društvo ne prepoznaje uticaj jezičke patologije na opšti razvoj naraštaja, što dovodi do rasta broja dece koja imaju probleme. Srbiji nedostaju logopedi i u vrtićima, i u školama, i u domovima zdravlja.
U Srbiji radi oko 350 logopeda sa decom i odraslima, što znači jedan logoped na više od 20.000 stanovnika, a evropski prosek je, kako ističe Mirjana Sovilj, jedan logoped na 8.000 stanovnika.
„Budući da broj dece sa poremećajima verbalne komunikacije raste, pomenuti broj logopeda ne uspeva da pokrije ni minimum potreba. Član 4. pravilnika o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe propisuje jedinstven apsurd. Na 8.500 dece predškolskog uzrasta predviđen je jedan defektolog sa pola radnog vremena, bilo kog profila, ne logoped.“
Većina predškolaca nerazgovetno govori i ne zna da drži olovku
I psiholozi prilikom testiranja za upis u prvi razred uočavaju da predškolci sve češće imaju problema sa govorom, koncentracijom, pažnjom, grafomotorikom…
„Kao psihološkinja u osnovnoj školi radim već 28 godina i isto toliko godina testiram decu pri upisu u prvi razred. Postoje razlike među decom koju smo pre 20-30 godina upisivali u školu i sada. Ranije se dešavalo da samo poneko dete ne izgovara pravilno pojedine glasove, i to se rešavalo relativno brzo u saradnji sa logopedima. Sada na testiranje dolaze deca koje nerazgovetno govore, pa ih je teško i razumeti tokom testiranja. Sve ređe na testiranje dolaze deca koja pravilno drže olovku i koja imaju strpljenja da mirno sede 45 minuta“, kaže Ksenija Petković, diplomirana psihološkinja.
„Mnogo se govori o novim generacijama koje odrastaju u eri kompjutera, pametnih telefona i koji su slabo okrenuti prirodi. Vreme provedeno pored kompjutera, ili sada još češće, pored mobilnog telefona, nije dobro za dečiji razvoj. To rezultira smanjenom pažnjom, lošijom koncentracijom, nedovoljno razvijenim govorom i malim fondom reči. Grafomotorika je sve lošija, jer se slabo crta, bojanke se slabo koriste“, precizira ista sagovornica RTS-a.
Postojeći pravilnik omogućava da se u prvi razred upisuju i deca koja ne govore.
„Roditelji mogu da izraze svoje neslaganje da se dete, iako i psiholog škole i Interresorna komisija smatraju da bi trebalo da pohađa specijalnu školu, ipak upiše u redovnu školu. Za dete koje je neverbalno uvodi se prilagođen ili češće izmenjen program, takozvani IOP2. Učenik dobija ličnog pratioca koji mu pomaže oko snalaženja u školi, na času, na odmorima, a uvodimo i korektivni raspored časova, što znači da učenik može u školi da boravi kraće, dok mu odgovara“, kaže Petković.
Mnogi problemi sa kojima se sve više dece danas suočava mogli bi, upozoravaju upućeni, da budu izbegnuti da se kod mališana na vreme radi dijagnostika i da se šalju na dalje pretrage i terapije. Nažalost, dosta roditelja se tek prilikom upisa u osnovnu školu prvi put susreće sa ozbiljnijim pregledima svog deteta. Zato bi, pre svega, trebalo raditi na podizanju svesti, znanja i kompetentnosti svih koji su zaduženi da brinu o dečijem razvoju.
U stručno obrazovanje odgovornih zdravstvenih, prosvetnih i socijalnih kadrova, objašnjavaju, treba uvesti obuku o uzročno-posledičnim odnosima riziko faktora na rođenju i njihovih direktnih i indirektnih, trajnih uticaja i posledica na razvoj deteta, njegovo ponašanje, učenje i socijalizaciju.
Izvor: rts
