Veliko ratno ostrvo treba pretvoriti u ogroman park, a preko njega povezati Beograd sa Zemunom u kome bi bilo izgrađeno pristanište. Na taj način bi konačno došlo do spajanja dveju varoši, zemunske i beogradske – ovo su bili najvažniji detalji Generalnog urbanističkog plana iz 1924. godine.

Sa izradom plana počelo se odmah po završetku Prvog svetskog rata, ali on nikada nije ostvaren, a Beograd i Zemun su spojeni tek posle Drugog svetskog rata.

Za Veliko ratno ostrvo se ponovo krajem sedamdesetih godina govorilo da je krajnje vreme da se ova svojevrsna oaza približi ne samo Beograđanima, već i stranim turistima. Tri ostrva – Veliko, Malo i Vrbak – nisu zaboravljali ni kasniji autori gradskih planova, a svaki od njih imao je ideju da najveći deo ostrva zauzmu park, kupalište i pristanište.

Izuzetno redak avionski snimak špica ostrva iz 1929. godine na kome se vidi da je najveći deo ove ogromne dunavske ade u to vreme bio korišten za poljoprivredu i uzgajanje povrča

Bilo je i onih hrabrijih koji su smatrali da zbog njegovog centralnog položaja i pogleda na Zemun i Beograd baš na tom mestu treba izgraditi olimpijski stadion!

Interesantan i redak položaj Ratnog ostrva sačuvan je od nepravilnog urbanizovanja i uništavanja, pa je ono i do današnjih dana ostalo redak deo netaknute prirode prestonice.

Ipak, uprkos svim vizijama urbanista, glavni autori Generalnog urbanističkog plana iz 1972. godine tvrdili su da je bolje sačuvati ostvro kakvo je tada neuređeno i prirodno nego ga uređivati na pogrešan način.

Vrlo retka fotografija iz 1915. godine na kojoj se vidi da ostrva gotovo i da nema, a da su njegove poplavljene površine poslužile nemačkoj vojsci da tu postavi ogroman most od Borče do Zemuna

Tada se u zvanične dokumente uvodi ideja da ovaj deo glavnog grada bude namenjen za rekreaciju građana, ali onakvu kakve nema na drugim mestima. U Zavodu za planiranje grada rađena je te godine obimna studija koja je imala više predloga za uređenje prostora gradskih obala između Kalemegdana i Gardoša, Kosančićevog venca, Dorćola i Jojkićevog kanala.

– Retko koji grad može da se pohvali da ima tako dragocen prostor kao što su naša dva ostrva na ušću Save u Dunav. Bilo je predloga da ostrvo postane deo kopna, rađeni su i konkursni radovi sa tom temom, ali srećom, žiri je smatrao da nijedno od tih rešenja nije bolje od postojećeg stanja. Čini se da je ponekad i sama priroda štitila ostrvo, pa je tako 1948. godine kada je odavde vađen pesak za izgradnju novog naselja na levoj obali Save, bilo odlučeno da čitavo ostrvo bude izbagerisano. Tako bi i bilo da Dunav nije donosio više nanosa nego što je moglo da bude odneto – govorio je za Politiku, Stevan Milinković, rukovodilac tima za izradu studije.

Tadašnje vlasti želele su da 200 hektara ostrva pretvore u veliki rekreativni centar.

Na desnoj obali Save, kod mosta u Brankovoj ulici, predviđena je izgradnja velikog međunarodnog pristaništa, a na desnoj obali Dunava putničko rečno pristanište.

Ispred novog naselja na Dorćolu, kod Sporstkog centra “25.maj” planirana je marina za jahte i čamce, a nešto slično trebalo je izgraditi na novom keju ispod Gardoša.

Tih godina obale obeju reka su ozelenjene, pa je zemunska obala Dunava postala najposećeniji kej u gradu i na njemu je bilo najviše usidrenih čamaca, dok je novobeogradska obala Save počela da se uređuje.

Centralni položaj Ratnog ostrva u gradu, između Kalemegdana i Gardoša, koje su mnogi nazivali vratima Beograda, često je bilo deo gradskih planova, ali, nažalost, retko koji su ostvareni. Konkretno onaj iz 1972. trebalo je da bude realizovan do 1980. ili čak 1990. godine, a tada bi, kako se govorilo, Beograd mogao mnogo više da ponudi stranim turistima, a ne kao do tada samo razgledanje grada sa reka iz hidrokrilnih brodova.

Tadašnji urbanisti imali su ideju da se od Beograda do Zemuna ide brodom umesto autobusom, a onda bi Kalemegdan i Gardoš bili mnogo bliži.

Kupači bi dobili velika uređena kupališta, a ribolovci mesto za svoj hobi. Izgradnja centra za rekreaciju, poput Avale i Košutnjaka bila je, takođe, želja urbanista, ali bez, kako su govorili, dovlačenja betona i suvišne gradnje, jer se i tada smatralo da bi to uništilo prirodu, koja je bila glavna draž ostrva.

Po planu bi od devedesetih godina do ostrva građane i turiste vozili tramvaji, a do tada bi na ostrvo dolazili “rečnim taksijem”. Nažalost, ništa od toga nije zaživelo.

Osnovana je čak i tadašnja Samoupravna interesna zajednica – SIZ “Ratno ostvro” u koju su ušli zainteresovani, sportske organizacije, građani, tačnije svi oni koji je trebalo da brinu da priroda ostrva i dalje bude u prvom planu, o broju restorana, regulisanju buke snažnih motornih čamaca, o broju sportskih terena.

O svemu se mislilo, a najviše o tome da nepristupačno ostrvo ne postane suviše pristupačno, a samim tim i neinteresantno. Neinteresantno nije postalo ali je, nažalost, i dalje gotovo potpuno nepristupačno i u 21. veku.

Izvor: kaldrma.rs