Naš stari, prethrišćanski, Božić bio u vreme zimske kratkodnevnice, odnosno dan kasnije kada se rađa novo Sunce, mali bog – Božić – Svarožić.
Dan pre Božića praznovao se slično kao i danas, naši preci obeležavali su Badnji dan, Badnje veče ili jednostavno Koledo. Na Badnje veče završavali su se Koledarski dani. Po nekim verovanjima, zimska kratkodnevnica je u isto vreme i praznik Koleda, dan kada stari Koledo umire, a rađa se Kupalo i najavljuje svoj period koji traje 6 meseci. Kupalo i Koledo su braća, dele godinu na dva dela. Kada jedan umire drugi se rađa i tako neprestano u krug podržavajući kruženje prirode u jednogodišnjem periodu.
Što se tiče kratkodnevnice i hrišćanskog Božića, treba spomenuti i to da je Crkva 25. decembar (koledar) kao datum slavljenja Božića usvojila u 4. veku u Rimu želeći da potisne „paganski“ praznik (Natalis Solis Invicti) slavljenja rođenja Sunca. U celoj staroj, prethrišćanskoj, Evropi zimska kratkodnevnica i dan rođenja Sunca obeležavali su se praznično. Kod Kelta, recimo, ovaj dan označava smrt sunčanog boga i njegov odlazak u podzemni svet. Dan posle kratkodnevnice bog Sunce se ponovo rađa jer je prikupio svoje snage u zemljama besmrtnih. U nordijskoj mitologiji bog Baldur koji predstavlja samo Sunce biva ubijen na zimsku kratkodnevnicu i odlazi u podzemni svet. Ipak, noć i tama su pobeđeni od strane sunčanog boga koji se ponovo rađa u liku Valija.
Većina običaja vezanih za Badnji dan i Badnje veče imaju prethrišćansko poreklo, mada je Crkva pokušava da im da hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i i dalje ih održavaju. Za badnjak se seče hrast, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo jer je posvećen Perunu – bogu gromovniku. Crkva se teško mirila sa starim narodnim obredima ali je na kraju je mnogo toga moralo biti prihvaćeno, između ostalog i paljenje badnjaka. Ipak, i danas je ostala zapamćena popovska izreka koja svedoči o velikoj odbojnosti prema pravim narodnim običajima: „Da je svaki dan Božić, ne bi bilo duba vražijega.“ (Sav hrast bi bio posečen). Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom, kultom ognjišta ali i veoma bitnim kultom predaka. Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i pištolja, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. U stara vremena nije bilo vatrenog oružja pa se odlazak po badnjak najavljivao pesmom ili vikom. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca. Uglavnom se seče hrast lužnjak ili kitnjak, ponegde cer ili ređe bukva. Broj badnjaka takođe varira zavisno od kraja. Negde se seče jedan badnjak, negde dva ili tri a ponegde i devet, a negde onoliko badnjaka koliko ima muškaraca u kući. Uglavnom je to značilo da se odseče jedna grana drveta (u novije vreme) ili mlado drvo (kao što se to nekada radilo), koje bi se tako celo nosilo kući, ili se prvo kresalo na više jednakih ili nejednakih delova. Ova raznolikost u broju badnjaka takođe ide u prilog prethrišćanskom poreklu badnjaka i Badnjeg dana. Badnjaci se seku uz osobitu pažnju i uz takve običaje koji pokazuju da se badnjak poštuje kao duh drveća ili kao samo božanstvo, od kojeg se očekuje pomoć i od kojeg zavise plodnost, sreća i napredak. Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik sa željom da donese zdravlje i sreću porodici. Negde badnjak oslovljavaju „sveti badnjače“ i ujedno mu objašnjavaju s kojom ga namerom seku. Tom prilikom domaćin obraća se badnjaku ovim rečima: „Došao sam k tebi da te odnesem domu mome, da mitamo budeš veran pomoćnik u svakom napretku i boljitku, u kući, u toru, u polju i na svakom mestu“. Badnjak se seče sa istočne strane (zato što sunce izlazi na istoku), tako da i padne na istočnu stranu, i to bez zadržavanja, da se ne bi sreća zadržavala. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa čovek koji ga seče navlači rukavice. Rukavice se navlače zato što drvo hrasta može biti „senovito“ tj. u njemu može čovečija duša koja bi dodirom mogla da uđe u onoga ko seče drvo. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“, odnosno, da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno. Prvi iver koji se odvaja od badnjaka ima takođe magičnu moć. Pazilo se da ovaj iver ne padne na zemlju, pa je sa onime ko seče badnjak išao još jedan muškarac da uhvata prvi iver. Stavljanjem prvog ivera od badnjaka u karlicu verovalo se da će pomoći da se u njoj skuplja kajmak debeo kao iver, ili, ako se stavi na košnice onda niko neće moći pčelama da naudi, a verovalo se i u lekovitost vode u kojoj je prvi iver potopljen pa su je oboleli pili radi ozdravljenja. Negde, opet, taj iver stavljaju u košarnik da živina bude uvek na okupu, a negde pod kvasac sa željom da u kući sve raste kao kvasac. Kada se domaćin vrati iz šume i donese badnjak tj. badnjake, ih na kućni zid a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja na ognjište. Ponegde badnjak okrešu u šumi, a ponegde ga donesu sa granama. Dok su badnjačari još u šumi, iz kuće se posakrivaju tronožne stolice, metle, kudelje vretena i igle. Svrha ovog običaja je davno zaboravljena ali je jasno da vodi poreklo iz vremena pre primanja hrišćanstva. Badnjaku se prinosi žrtva biljnih plodova i prilikom unošenja, na taj način što badnjak i lice koje ga unosi ukućani posipaju pšenicom ili svakovrsnim žitnim semenom. Badnjaci se kući nose odsečkom natrag a granama napred, pa se pred kućom prislone uz vrata vrhovima naniže, dok se na vatru polažu bradom prema istoku. Po opštem običaju, domaćin pospe badnjake pšenicom i prelije medovinom (ili kasnije vinom), što očito predstavlja žrtvu badnjaku, od kojeg se očekuje svako dobro. Posle donošenja badnjaka kolje se „pečenica“. Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a negde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za novo leto, a ponegde se zove i veselica ili božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog sunčanog boga.
Najveći deo radnji i običaja je vezan za Badnje veče. U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera. Ponegde sito stave pod sto, a negde kod ognjišta. Tim žitom posipa se badnjak, slama i polažajnik. Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju „Ko je?“ odgovara „Badnjak vam dolazi u kuću“. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori „Dobro veče badnjače!“. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću, i pozdravlja ukućane rečima: „Srećno vam Badnje veče“, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa „Bog ti dobro dao i sreće imao“, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita. Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orasi koji su u uglovima niko ne uzima. Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami. Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su i obavijali voćke da bi bolje rodile. Slama ima i za bogove i za duše predaka naročitu privlačnu snagu. Kada su Sloveni i drugi stari evropski narodi prinosili žrtve prostirali bi ih po travi, senu ili slami i prizivali bi bogove i duše predaka do dođu i prime te žrtve. U nekim delovima Srbije i danas postoji običaj da se na četrdesetodnevni pomen po grobu pospe slama i po njoj poređa jelo za duše umrlih. Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću: kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom, itd. Glava domaćinovog badnjaka ostaje za sledeću godinu i na njoj će se naložiti novi badnjaci. Ponegde zasečeni kraj badnjaka namažu medom, pa to čobani ližu, govoreći: „Kako mi za badnjakom, tako ovce za jaganjcima, krave za telcima…“ Običaj nalaganja badnjaka na vatru vrlo je star i pominje se u pisanim izvorima još 1272. godine, gde se u jednom dokumentu beleži da su na Badnje veče dubrovački brodovlasnici prinosili knezu panj i stavljali ga na vatru, a u 17. veku je zabeleženo da je u Istri postojao običaj paljenja i darivanja badnjaka hranom. Negde deca, a negde domaćin, „džaraju“ vatru odnosno grančicama raspaljuju i čačkaju vatru izazivajući pregršti varnica i iskri govoreći: „koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica…“ nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje. Negde se uz badnjak u kuću unosi i pečenica i govori: „Dobro veče, čestiti vi i badnje veče“, a ukućani odgovaraju „Dobro veče, čestiti vi i vaša pečenica“. Za Badnje veče mesi česnica, badnjački kolač, bez kvasca sa orasima i mazana medom. Česnica se za večerom lomi, a ne seče. U svrljiškom kraju se pravi badnjidanski obredni hleb „njiva“ na kome je ukras urađen u obliku zmije, koja je u vezi i sa kultom mrtvih ali u nekim situacijama ima veze i sa rodnošću godine. Obredni hlebovi koji se mese badnjega jutra su u tesnoj vezi sa magijskom verovanjima u vezi plodnosti. U nekim krajevima Srbije i sadašnje Bosne za Badnji dan spremao poseban kolač koji se iznosio na kućni prag i ritualno nudio vuku. Takođe, od obredne večere od svakog jela po malo nošena su na raskšće vuku za večeru. Vuk je, kao što znamo, mitski predak Srba i posebno poštovano biće u tesnoj vezi sa kultom predaka. Badnja večera je posna, ali je trpeza bogata. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, koja su i obavezna: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive). Večera protiče u miru i tišini. Post pred velike praznike nije hrišćanskog porekla. Smatra se da su u prethrišćansko vreme dan pred svaki veliki praznik ljudi postili, dok je glavni praznik po običaju obavezno mrsan. Slama koja se unosi u kuću, jedenje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. Bacanje hrane preko ramena (pasulja, oraha…) kao i ostavljanje iste po ćoškovima kuća je sveslovenski običaj, povezan sa duhovima predaka, sačuvan iz najstarijih dana. To veče se u kući očekuju „domaći“ ili „domaći pokojnici“ ili „domaći duhovi“. Svi preci su sa ukućanima, zato je večera tiha da se ne bi oterali i zato se tri dana sa trpeze ne prikuplja nego samo donosi pa se čak i ne čisti po kući. Većina jela sa badnje večere koriste se i pri daćama tako da je ta večera pre svega žrtveni obred posvećem porodičnim precima. Badnja večera je jedna od najvažnijih večera u čast mrtvima i jedan deo svakog jela se ostavlja za pokojnike. Večera se kadi da bi se za večerom spojili i živi i oni koji to nisu. Nekada su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi. Sam trenutak pregorevanja domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. Badnje veče, odnosno, zimska kratkodnevnica je vreme kada se dočekuje stara slovenska Nova godina. Na dan posle kratkodnevnice počinje novi godišnji krug ili kolo.
Koledo
Koledo je biće koje se može posmatrati na dva načina. Kao zimski duh i kao božanstvo. Praznici u čast Koleda su se organizovali tokom zime, a najveći praznik je bio Koljada, koji je bio na dan zimskog solsticija. Običaji ovog praznika zadržani su i u hrišćanstvu, a ima autora koji smatraju da je hrišćanstvo preuzelo ovaj praznik i slavi ga kao Božić. Koledo je blizanac sa Ovsenjom. Njihova majka je Zlatogorka Maja a otac Dažbog. Ovsenj je rođen pre Koleda, pa je upregao konje u nebeske kočije praveći put svom bratu Koledu. Koledo predstavlja silazak boga Krišne ili Krišnjia na zemlju. Ovsenj se pojavljuje leti a Koledo zimi. U vreme zimskog solsticijuma Ovsenj ispraća staru godinu, a Koledo dočekuje novu godinu, odnosno novo Sunce. Koledo je dao ljudima znanja o vasioni i nebeskim telima. Dao im je knjigu o zvezdama koja su Sloveni zvali „Zvezdana knjiga Koleda“. Ovde se dolazi do druge sličnosti Koleda i Krišne. Krišna donosi ljudima znanje u vidu knjiga – Veda, a Koledo takođe donosi znanje ljudima. Naime po vedizmu se može smatrati da je koledo jedno od otelotvorenja Krišne, odnosno Krišnji, kako se ovo božanstvo javlja kod Slovena. Koledo je napravio i kalendar za ljude, koji su Sloveni zvali „Dar Koleda“ i otkrio je ljudima nauku o Velikom Kolu (Mlečni put verovatno). Po legendi poslednji silazak Koleda na zemlju se može predpostaviti da je bio oko 6530. godine pre nove ere. Od tad se ovo znanje prenosilo s kolena na koleno. Grci su govorili da su sveto zvezdano znanje dobili od Hiperborejaca sa severa. Hiperborejci su bili narod u grčkim mitovima, koji je živeo na dalekom severu. Hiperborejci nisu znali za ratove i živeli su u izobilju. Poštovali su Sunce i sunčana božanstva. Navodno u njihovoj zemlji Sunce nikada nije zalazilo. Po tome što su poštovali sunce i živeli na severu u odnosu na Grke moglo bi se zaključiti da se radi o Slovenima. A o dobu kad su Sloveni živeli u izoblju i nisu znali za ratove svedoči i Velesova knjiga. Tako da se može postaviti teorija da su Grci dobili svoja astronomska i astrološka znanja upravo od Slovena. A Sloveni su ovo znanje dobili od Koleda.
Kupalo
Nijedan tradicionalni izvor o slovenskoj mitologiji ne spominje ovo božanstvo, pa tako ni njegove hramove, statue i poštovaoce njegovog kulta. Kakvi god običaji bili vezani za Kupala pre pokrštavanja Slovena, o njima se ne možemo informisati na osnovu tradicionalnih izvora o slovenskoj mitologiji. Jedino što nam je poznato je da su ovi običaji bili vezani za proslavu letnjeg solsticija (21. jun), te da je ovaj praznik posle pokrštavanja bio zamenjen praznikom svetog Jovana, odnosno ruskog Ivana Kupale. Zato ćemo našu analizu započeti upravo ovim hrišćanskim praznikom, da bi članak završili konačnim zaključkom o prirodi Kupala. Jovan Krstitelj, odnosno Ivan Kupalo pojavio se, kako legenda kaže, na reci Volgi u petnaestom veku nove ere. Nakon toga, praznik posvećen ovom svecu počeo je da se slavi u Rusiji, a ovaj praznik pratio je običaj ritualnog kupanja. Sam hrišćanski svetac odvajkada se povezivao sa činom kupanja budući da je upravo sveti Jovan krstio Isusa Hrista u vodama reke Jordan. Ritualno kupanje je, dakle, u hrišćanstvu bilo vezano za duhovno i telesno pročišćenje kao i za neku vrstu inicijacije. Međutim, i pre nego što je sveti Jovan počeo da se slavi u Rusiji, tradicija ritualnog kupanja praktikovala se medju starim Slovenima. Izvori navode da su Sloveni proslavljali dan letnje ravnodnevnice, nazvan Kupalo, tokom kog se obavezno praktikovalo ritualno kupanje. Slobodno možemo zaključiti da je jedan hrišćanski praznik na ovaj način planski ustanovljen u srednjovekovnoj Rusiji ne bi li hrišćanstvo bilo bolje prihvaćeno od strane Slovena. Mala vremenska distanca izmedju paganskog i hrišćanskog praznika govori u prilog tome jer, kao što znamo, sveti Jovan slavi se 7. jula. Sada ipak možemo zaključiti nešto o prirodi boga Kupala – on je bio vezan za period proslave letnjeg solisticija i običaj ritualnog kupanja. Iz svega ovoga vidimo koliko su Sloveni pažnje posvećivali duhovnoj i telesnoj čitoći, dok su svoje ponašenje upravljali u skladu sa jednim strogim moralnim kodom. Ovakav stav usko je vezan za arijevsko poreklo Slovenа, budući da su stari Vedejci na sličan način gledali na svet i praktikovali slične običaje pročišćenja.
Perun
Perun je slovenski bog groma i neba. Svarog je takođe bog neba, ali ova njegova funkcija nije identična funkciji Peruna. Svarog se pre shvata kao bog vaseljene i bog duhovnog, nematerijalnog neba u kome borave mrtvi. Možemo reći da Svarog vlada višim nebom, dok Perun vlada nižim, odnosno, Svarog vlada vaseljenom, a Perun atmosferom. Perun je jedan od najmoćnijih bogova Slovena. On predstavlja rušitelja, budući da je on bog vremenskih i prirodnih nepogoda. Perun je član najvećeg i najjačeg slovenskog trojstva (triglava) zajedno sa Svarogom i Svetovidom. Perun se na mnogim mestima spominje i kao Svarogov i Velesov brat. Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli. Vezan je za pravdu kao i svako božanstvo koje je povezano sa planetarnom sferom Jupitera. Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im nebeske dveri. Krivokletstvo kažnjava još za života krivokletnika, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka (Nestorova hronika, Sbornik Paisijev, Sofyskij Sobor), pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu. Perun bi tako trebalo da kazni i prokune svakog ko bi prekršio ono što je dogovoreno. O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj, cvet perunika itd.). Na poljskom reč piorun znači grom. Kod baltičkih Slovena četvrtak se zvao perendan itd. Ime Perun je nastalo od sufiksa -un ili -unj (-унь), što označava vršioca neke radnje, i korena per koji znači udarati, razbiti. Dakle Perun zasigurno ukazuje na udarača, razbijača, gromovnika, a takođe i na boga uništitelja i razoritelja. Zato mu je i pripisan uticaj na prirodne nepogode. Legende govore da je, kada se Perun u svojoj kočiji vozio po nebu, grmelo od kloparanja točkova. Perun je na kipovima predstavljan kao jak muškarac sa bradom. Delovi odeće govore da se radi o ratniku u oklopu, što je slučaj sa većinom slovenskih bogova. Postoje predstave Peruna sa kamenim maljem u ruci kojim gađa i pretvara u kamen sve čega se dotakne. Takođe, postoje predstave Peruna sa lukom, koji se nekad poistovećivao sa dugom, a kad bi njime gađao, strele bi se pretvarale u munje. U Perunovom vlasništvu bile su i zlatne jabuke. Perun je takođe bio povezan sa vatrom i vatrenim životinjama. Njegova životinja bila je vatreni petao, koji je neka vrsta slovenskog Feniksa. Njegove životinje bile su i zmajevi. Perunovi obredi bili su vezani za vatru. Pored idola je gorela večna vatra, koja nije smela ni u kom slučaju da bude ugašena, inače bi nastradala cela posluga u hramu (sličan običaj postojao je i u staroj Grčkoj, u hramu Hestije kao i u Rimu, u hramu Veste). Perun je bio i borac protiv suša. Jedna teorija govori da je on imao uticaja na kišu, a druga da je na kišu uticaj imala Dodola, Perunova žena.
Što se tiče biljaka, hrast je bio neodvojivo vezan za Peruna. Ova činjenica ponovo govori o Perunu kao jupiterijanskom božanstvu, jer svi bogovi koji su imali karakteristike Jupitera bili su vezni za hrast (Zevs, Tor itd.). Kod Srba se jedna vrsta hrasta i danas zove grm, a ovo ime nastalo je od reči grmeti. Dakle, očigledno je da je grm bio posvećen gromu, odnosno Perunu. Od drugih biljaka tu su perunika, žalfija, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Perunove životinje bile su divojarac i goveče zubr ili zubor. Kad nisu imali hramove, Sloveni su se Perunu molili u gajevima, trebištima i ispod hrastova. Nakon dolaska hrišćanstva ulogu Peruna preuzima sveti Ilija. U narodnoj tradiciji Perun je ostao, kao i priče o njemu, s tim što su mnoge primile oblik priča o svetom Iliji, dok su druge takođe morale da promene ime glavnog junaka. Crkva je satanizovala Peruna, verovatno zbog njegovog jakog kulta i velikog uticaja na živote ljudi.
Svarožić
On je bio vrhovno slovensko božanstvo, bog rata, vatre i sunca. To je Svarog. Svarog je personifikacija neba kod drevnih Slovena. On je bio božanstvo koje daje život i plodnost. Njemu su Sloveni žrtvovali još nedozrelo žito uz molitve da žito sazre. Svaroga su poredili sa Hefestom, božjim kovačem. Jer reč Svarog ili u Srba češće Svarožić, potiče od glagola svariti što ovde znači iskivati, iskovati i kovati. Njegova je paralela je rimski Uran.
Svarog je predstavljao jedno od najvažnijih božanstava kod Slovena. On nije bio moćan kao Perun, ali je smatran gospodarem bogova. Prema nekim nepotvrđenim izvorima, bio je inkarnacija Roda. Svarog je bio otac i stvoritelj bogova. On je, posle Roda, nastavio stvaranje sveta.
Postavio je 12 stubova na koje je naslonio nebeski svod. Iskovao je zvezde. Zvezdano nebo je zapravo točak koji okreće Svarogov brat Perun i sadrži 12 zodijaka, koji simbolizuju 12 glavnih božanstava. Iskovao je Sunce i postavio ga je na nebo. Prema legendi, kada je Svarog završio sa stvaranjem sveta, odveo je svoju ženu Boženu Vidu, a prema nekim legendama žena mu je bila Lada, na zemlju da joj pokaže svoje delo. Dok se Svarog divio svom delu, Vida je zaspala pod krošnjom jednog stabla. Sanjala je kako svetom hodaju stvorenja slična Svarogu i njoj. Kada se probudila, rekla je Svarogu šta je sanjala. Svarog joj odgovorio da je i on mislio da upravljanje svetom prepusti zemaljskim bićima nalik na njih. Svarog je potom otišao do dva stabla i od njih stvorio ljude. Ti ljudi su bili su nemi i bez života. Čoveku je Svarog udahnuo život, a ženi je to učinila Vida. Od hrasta je nastao muškarac, kome je Svarog dao ime Dobravko, a od lipe kojoj je Vida udahnula život nastala je žena kojoj je ona dala ime Ljubljanka. Svarog im je dodelio obavezu da stvore potomstvo koje će živeti na zemlji i koje će samo krojiti svoju sudbinu. Na taj način je završeno Svarogovo stvaranje sveta. Svarog je iskovao prvu burmu za bračni par i postao time zaštitinik braka. Naučio je ljude kako da obrađuju čelik.
Prema nekim legendama, Svarog je čekić upotrebio kad je stavarao zemlju i da bi Altirske planine prestale da rastu. Od iskri koje su nastajale pri svakom udarcu po vrhu Altirskih planina, nastali su bogovi. Svaroga su zvali i Višnji ili Svevišnji, a i dan danas Srbi tako nazivaju hrišćanskog boga. Svarog je predstavljao je gospodara bogova i brinuo se o poretku u vasioni. Bio je gospodar Svarge. Reč Svarga, Swarga na sanskritu znači nebo, raj, nisko nebo. Svarga je u hinduizmu raj u kome borave pravični, pre svoje reinkarnacije. Kod Slovena je Svarga predstavljala svet bogova i mrtvih, slično nordijskoj Valahali. Tu se pominje Irij, kao deo Svarge, a to je bio raj, tačnije to su bili vrtovi u Svargi.
Ruski slikar Konstantin Vasiljev je izneo tezu o poreklu Svarogovog imena, koja razdvaja ime Svaroga na Svar ili Sunce i –og što je sufiks koji ima značenje mesta, što bi značilo da je Svarog upravlja mestom na kom živi Sunce, a to jest Vaseljena. Time se naznačava i njegova uloga o čuvanju Vaseljenskog, tačnije o poretku svemira i prirode. Svarog je poštovan i kao bog Sunca, čuvar vatre i zaštitnik kovača. Međutim, uloge boga Sunca i boga vatre preuzimaju njegovi sinovi. Dajbog postaje bog Sunca, a Svarožić bog vatre i ognjšta. Ipak, nije sigurno da li je Svarožić jedno božanstvo ili predstavlja sve Svarogove sinove. Svarogova moć nad vatrom se označava i kao generativna i seksualna moć vatre. Generativna je ona koja rađa, jer je on stvoritelj, a seksualni nagon i strasti su metaforične osobine vatre. Svarogov simbol je kolovrat, slovenska svastika, simbol sunca sa osam krakova. Na statuama Svarog je predstavljan sedeći, na prestolu, poput kralja. Na prsima je imao orla, a u rukama dva žezla koja su predstavljala Sunca. Na glavi je često imao šlem sa bivoljim rogovima. Ostali bogovi su bili ispred njega. Dan posvećen Svarogu je bio utorak.
Svarog je posedovao veliki kovački čekić. Svarogovo kultno mesto bilo je i ognjište i uz njega su se često vršili obredi posvećeni ovom bogu. Od životinja predstavljao ga je najčešće orao. Od biljaka bilo mu je posvećeno žito. U Svaroga su se Sloveni često kleli i ta reč data u zakletvi je morala biti ispunjena. Sem toga, prilikom sklapanja bratstava, mira i drugih važnih društvenih i političkih dogovora, Sloveni su se zaklinjali Svarogom i Suncem. Reč data Svarogu je imala mnogo veće znaćenje od reči datih drugim bogovima. Verovatno je to zato što je Svarog bio ipak čuvar reda, kako nebeskog, tako i zemaljskog.
Najznačajniji praznik posvećen ovom božanstvu je padao verovatno na 22. decembar, u doba zimske kratkodnevnice. Kasnije su mnogi običaji vezani za solarni kult, koji je pripisivan Svarogu, počeli da se praktikuju u doba Božića. Datum Božića je određen prema rimskom prazniku Saturnalijama. To je bio praznik posvećen bogu Saturnu, koji je trajao nekoliko dana i obuhvatao i zimsku kratkodnevnicu. Posle zimske kratkodnevnice koja je padala 24. na 25. decembar, Rimljani su u okviru Saturnalija slavili praznik posvećen nepobedivom Suncu i taj datum je uzet za dan Božića. Sami obredi koji se praktikuju na Badnji dan i Božić kod Srba i pojedinih drugih slovenskih naroda pokazuju koliko su ovi praznici bliski solarnom kultu.
Sloveni su verovali da se u vreme zimske kratkodnevnice rađa mlado Sunce, koje je trebalo ojačati. Praktikuje se niz radnji, poput paljenja badnjaka i potpaljivanje grana šljiva uz rečenicu ,“Ja te potpalih, a ti da mi rodiš“’. Ova rečenica na prvi pogled izgleda kao da se bakljom koja se prinosi šljivi preti. Međutim, bakljom se potpaljuje mlado Sunce i traži od njega da donese plodnost u narednoj godini. Badnjakom se takođe ojačava Sunce i potpaljuje njegova snaga. Kako je Svarog solarno božanstvo, te sve radnje su namenjene njemu. Svarog i Svarožić predstavljanju velikog boga Sunca i malog božića Sunca. Na Božić se rađa Svarožić i počinje da jača. Samo ime Božić potiče od toga da se tad rađa mali bog. Kasnije je hrišćanstvo preuzelo taj termin da bi time označilo praznik posvećen rađanju Isusa, koji zapravo nije u potpunosti bog, već bogočovek. Trebalo bi napomenuti da Sloveni smatraju Božić najznačajnijim praznikom, iako je ceo mit hrišćanstva zasnovan na Hristovom vaskrsnuću. Ovaj fenomen zapravo govori koliko je solarni kult kod Slovena ostao jak.
Bez obzira što je sačuvan u toponimima na Balkanu i u srpskim narodnim pesmama i predanjima, Svarog danas nije prisutan na način nakoji je nekad davno bio i što je smatran jednim od vrhovnih slovenskih božanstava. Razlog, verovatno, leži u činjenici da su mu uloge vremenom preuzeli Perun, Dajbog i Triglav. Tako je Svarog skoro nestao iz slovenskog pamćenja.
