Prvi Srbin, doktor prava, osnivač “Tekelanijuma”, predsednik Matice srpske, dobrotvor, plemić, trgovac, pravnik, filantrop i ktitor – sve to bio je Sava Tekelija.
Rođen je 28. avgusta 1761. u Aradu, gde je i išao u srpsku osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Budimu, studirao prava u Pešti, a diplomirao je 1785, da bi samo posle godinu dana doktorirao i postao prvi Doktor juris, “ne samo ot Srbalja nego i ot Madžara”, koji nisu bili profesori univerziteta.
Karijeru je počeo u državnoj upravi 1790. kao vicenotar Čanadske županije, a vremenom je postao sekretar Ugarske dvorske kancelarije.
Ipak, nije video mogućnost za dalji uspon i uticaj na državne poslove, pa je 1798. podneo ostavku na državnu službu i 1802. napušta politički život.
Zatim se povukao u Arad, na svoja imanja, gde počinje više da se interesuje za sudbinu srpskog naroda, a posebno kada je u Srbiji buknuo ustanak protiv turske vlasti 1804. godine.
Sa Dositejem Obradovićem se dopisivao i poznavao, pa je kao njegov pristalica rano došao do zaključka da je obrazovanje glavni zamajac pokretanja srpskog naroda ka boljoj budućnosti, te je upravo zato, pre osnivanja svoje zadužbine davao znatne svote novca za školovanje srpske omladine i podizanje inteligencije u svom narodu.
U istoriji je ostalo zabeležno da je bio protiv Vukove jezičke reforme i tvrdokorno je zastupao slavenosrpski jezik u nauci i književnosti.
Bio je pristalica ideje prosvećenog apsolutizma i “njen poslednji predstavnik i pobornik među Srbima”.
Sa 77 godina izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Tada je sve svoje snage usmerio u korist te institucije i za opštenarodno dobro, pa je tako i poklonio svoju ličnu biblioteku Matici srpskoj.
Zadužbina – za siromašne, ali najbolje srpske đake
Sava je 1838. osnovao svoju zadužbinu “Tekelijanum” u Pešti, sa ciljem da se u njoj školuju siromašni i najbolji srpski đaci i studenti. Upravo, za zadužbina mu je obezbedila trajno i istaknuto mesto u galeriji svetih likova srpske prošlosti.
Štampariju za Maticu srpsku nabavio je u poznim godinama, kada je pokrenuo izdavanje knjiga i potpomogao mnoge poduhvate ove kulturne institucije.
Celokupnu imovinu, odnosno imanje, kuće i 150.000 forinti, pred sam kraj života, zaveštao je upravo Matici.
Preminuo je iznenada 21. septembra 1842. u Pešti, a sahranjen je u crkvi sv. Petra i Pavla u Aradu, u svetinju koju je izgradio njegov pradeda Jovan odmah po dolasku u to mesto.
Tekelije su bili upravnici ove crkve sve dok im se nije ugasila muška loza 1844. godine.
Njegovi memoarski spisi “Opisanije života” (izd. Prosveta, Beograd 1966) i “Dnevnik Save Tekelije” sačuvani su u rukopisima i štampani u integralnom obliku tek u naše vreme.
Ime Save Tekelije danas nose ulice u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Kikindi, Kanjiži i selu Sanad.
