„Pulp Fiction“ je svakako jedan od najznačajnih filmova koji se pojavio devedesetih godina prošlog veka. To je dakle fakat. E sad, naravno, može da vam se to svidne a ne mora…I Tarantina a vala i mene zabole…mali prst…na levom stopalu.

Gledao sam ga nedavno, ponovo, nakon par decenija. Moram priznati, fino je ostario. I ne samo to…zahvaljujući legendarnom soundtracku prepoznavao sam neke scene i dijaloge doslovno do reči i slike, i ako „Priče“ nisam gledao, kao što već napisah, nekih 20ak godina.

Prva polovina „Pulp Fiction-a“ je gotovo savršena. Fraze i dužine monologa koji su mi možda nekada smetale malo više sada su mi pale kao melem na ranu. Pretpostavljam da je to delimično zbog toga što su gotovo izumreli filmovi sa ovakvim pametnim a opet vrcavim i duhovitim dijalozima.

Takođe, i dalje mi je najslabiji čitav segment sa Brus Vilisom (koji je tada naravski bio glavna zvezda). Ne kažem da je Vilis loš ali taj njegov odnos sa devojkom i neka vrsta nepotrebnog „prenemaganja“ nije mi ni tada a bome ni sada bila preterano ubedljiva. Pa opet, njegov lik je zaslužan za nezaboravnu epizodu Kristofera Vokena i onu priču o putešestviju jednog časovnika, kao i za čitav onaj košmarni segment u zalogaonici sa nacistima.

Naravno, omladina koja prvi put gleda ovaj film 2021 godine, neće imati pojma ko je bio Džon Travolta. Ne znaju ni Brus Vilisa a Nik Fjuri im je neprepoznatljiv sa tom afro frizurom (slatku Umu i da ne pominjem). Zbog toga, neke scene i trenuci iz filma neće biti nimalo šokantni ili fascinantni, osim možda nekog površnog utiska. Kao što i mnogi ni tada nisu prepoznavali Tarantinve omaže iz njemu dragih filmova. Ali, fakat, jesu glumce. Nije postojao ovaj kolektivni reset mozga koji nam je ponuđen svuda. Kada smo već kod njega. mozga, izgleda da je Kurt Kobejn na vreme razneo svoj.

Elem, zamislite scenu plesa a da pojma nemate ko je Travolta…

Ono što je sada sasvim normalno, a to je da scene nasilja budu zabavne, komične i kul, bilo je sasvim novo tada. Danas je to nešto što se podrazumeva. A opet, dok su u filmu „Pulp Fiction“ one bile opravdane svojim „većim od života“ likovima, danas je to samo jedan od zgodnih gimmick-a/trikova za podilaženje publici i koristi se beskrupulozno i neumereno.

Žalosno je što su „Petparačke priče“ na kraju postale jedan od poslednjih mejnstrim američkih filmova koji su imali globalni uticaj na pop kulturu. Žalosno je i to što su sve manje šanse da će se neki sličan u skorije vreme pojaviti jer u ovom surovom filmsko holivudskom DIZNI svetu rizik više nije čak ni dostupna opcija.

Opis filma: Plaćene ubice Džuls Vinfild (Semjuel L. Džekson) i Vinsent Vega (Džon Travolta), treba da povrate novac koji je ukraden njihovom poslodavcu Marselas Volasu (Ving Rejms). Kao čovek od poverenja, Vinset Vega ima dodatni zadatak da nekoliko dana kasnije, kada Marselas bude van grada, izvede u provod Miu Volas (Uma Turman), Marselasovu suprugu. U priču se uključuje i Buč Kulidž (Brus Vilis), bokser na zalasku karijere, potplaćen od strane Marselasa da izgubi svoj sledeći meč. Životi naizgled nepovezanih ljudi, prepliću se tokom nelinearnog toka filma, rezultirajući smešnim i bizarnim situacijama.

Film obiluje duhovitim, domišljatim dijalozima, uglavnom pisanim od strane Kventina Tarantina. Pažljivo odabrana glumačka ekipa, pomalo izlazi iz svog klišea i predstavlja se gledaocima na način koji odudara od uobičajenog. Priča je ispričana naizgled nepovezanim sekvencama, maksimalno nelinarno i tek nakon gledanja celine, dobija se kompletan smisao. Pojedini smatraju da je Džon Travolta ovim filmom napravio veliki povratak, jer se nakon ovog filma počeo pojavljivati u seriji hitova.

Evo nekih stvari koje možda niste znali o ovom filmu:

  • Kventin Tarantino je napisao scenario za Petparačke priče u školskoj svesci. Kasnije ju je predao na prekucavanje Lindi Čen koja je radila zajedno sa Robertom Taunom, poznatim scenaristom filma Chinatown.
  • Sadržaj ukradenog kofera nije oduvek trebalo da bude tako misteriozan. Prvo je trebalo da bude napunjen dijamantima, ali je na kraju odlučeno drugačije. Sadržaj kofera je u stvari bio par baterija i jedna žuta sijalica.
  • Prema raznim teorijama na interenet portalima, flaster na vratu Marselus Volesa u vezi je sa tim što mu je đavo ukrao dušu. Ali, druga jednostavnija objašnjenja su da se samo posekao dok je brijao glavu.
  • Kako bi bolje zamislio situaciju u kojoj je lik Vinsenta Vega u filmu na heroinu, Travolta je prihvatio savete bivših narkomana i popio veliku dozu tekile zavalivši se u kadu tople vode kako bi postigao pun efekat.
  • Iako ne može nikako da se primeti u filmu, Umi Turman je bila vrlo neprijatna scena u kojoj ona i Travolta igraju u kafeu. Bilo ju je sramota da igra pred njim, kako navodi u intervjuu Vanity Fair-a.
  • Bela supstanca koja izlazi iz nosa Mie Volas, u sceni predoziranja kokainom, zapravo je krem od čorbe sa pečurkama.
  • Džulija Svini, koja je imala malu ulogu Vofove devojke Rakel, 1994. godine je bila udata za Stivena Hiberta, koji je igrao Gimpa.
  • Nije potpuno jasno u filmu, ali u originalnom scenariju stoji da su Zen i Majnard braća.
  • Fruit Brute pahuljice koje Lans jede dok gleda televizor, pojavljuju se takođe u prva dva Tarantinova filma. To je jedan od njegovih omiljenih brendova pahuljica.
  • Dve lične stvari Tarantina se pojavljuju u ovom filmu – crveni ’64 Chevelle Malibu i njegov Shaft novčanik.
  • Veliki deo poznate „biblijske“ recitacije Semjuel Džeksona uopšte se ne spominje u Bibliji.
  • Svi časovnici koji se pojavljuju u kadrovima filma stoje na 4:20.

Režija: KventinTarantino
Žanr: krimi, akcija
Scenario: Kventin Tarantino, Rodžer Ejvari
Producent: Lorens Bender
Izdavačka kuća: Miramx Films
Godina: 1994.
Trajanje: 2h 34min
Zemlja: SAD
Jezik: engleski
Budžet: 8.500.000 dolara

Izvor: bozzavampir.com/pulpfiction820.wordpress.com