Pre tačno 69 godina, niko nije mogao da pretpostavi da će se dogoditi strašna nesreća i borba za goli život.

Pre tačno 69 godina, niko nije mogao da pretpostavi da će se na beogradskim rekama dogoditi nesreća i borba za goli život stotine ljudi. Svedoci i učesnici te drame koja se pretvorila u tragediju bili su svi oni Beograđani koji su se 9. septembra 1952. godine našli na brodu “Niš” koji je redovno prevozio putnike od Beograda ka Zemunu.

Ni deset minuta nije prošlo otkako je brod isplovio sa Savskog pristaništa kada je, kod Velikog ratnog ostrva i Dunavskog rukavca, dunuo jak, olujni vetar prevrnuvši brod i gurnuvši ga u rečni mulj, na čak 14 metara ispod površine.

Smrtnu opasnost u vodama dveju reka – Save i Dunava preživelo je tek tridesetak ljudi, među kojima tri člana posade.

Prema prvim izveštajima, udavile su se 104 osobe, a kasnije je taj broj povećan na 126. Tačan i zvaničan podatak o broju žrtava nikada nije saopšten.

Splet neverovatnih i nesrećnih okolnosti

Hroničar Zemuna Branko Najhold, koji je preminuo pre pet godina, svojevremeno je pričao da je potonuće “Niša” bio splet neverovatnih i nesrećnih okolnosti.

Upravo tih dana, obnavljan je Savski most, a na samom brodu je parna mašina zamenjena dizel motorom. Kapetan se nije pridržavao voznog reda i nije sačekao sa isplovljavanjem, te je, kako se navodi, primio na brod više ljudi nego što sme. Upravo u tom trenutku, radnici su bagerima produbljivali dno u rukavcu Dunava. Na sve to, taman što je brod “Niš” ušao u taj rukavac, Beograd je zadesila nezapamćena oluja.

U to vreme, Savski most je obnavljan, pa se iz Zemuna do centra i obrnuto putovalo brodom ili autobusima, koji su dolazili do mosta, a putnici su morali most da pređu pešaka. Tog nesrećnog dana, most je bio zatvoren i za pešake, a putnici su jedino mogli da koriste nekakvo plovilo kao prevozno sredstvo, odnosno tadašnje brodove “Zagreb” i “Niš”. I tako su tih dana ovi brodovi prevozili više putnika nego što je dozvoljeno.

Međutim, na (ne)vreme nisu mogli da računaju. Tada je kapetan broda “Niš” Ferdinand Nobilo, videvši da stiže oluja, a kako ne bi još više opteretio brod i ovako prepun putnicima koji su i dalje pristizali, odlučio da krene put Zemuna,  pre planiranog vremena. Njegovu odluku je potvrdio i nadležni službenik tadašnje beogradske Kapetanije.

Već kod Velikog ratnog ostrva, kod ušća Save u Dunav, sustigla ga je oluja sa kišom, gradom i vetrom koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara na sat.

Dva snažna talasa su bila dovoljna da se brod, za svega tri minuta, prevrne i završi na dnu reke. Svi koji su se zatekli u blizini, lađari i ribari, probali su da pomognu davljenicima, ali oluja je otežavala spasavanje.

Izveštaj o nevremenu je glasio ovako:

“Nevreme u Beogradu, tog 9. septembra 1952. godine, ušlo je u anale meteorologije. Pluviogram (dijagram intenziteta padavina) u vreme potonuća broda “Niš” pokazao je čak 80 milimetara padavina za 20 minuta, odnosno 4 milimetara u minutu. Takav intenzitet padavina redak je i u trajanju od jednog do dva minuta, a naročito ako je to srednja vrednost za 20 minuta“.

Sudbine

U vodi su se odvijale prave drame.

Prema ranijim svedočenjima, priče ljudi koji su se tada zatekli u vrtlogu brodoloma mogu da se porede sa sudbinama putnika sa “Titanika”.

Jedan od putnika, Živan Miljković, uspeo je da se dokopa daske za koju su se ubrzo uhvatili mladić i devojka. Talasi su bili jaki i okretali su dasku koja je nesrećni par udarala po telima i glavama. Od udaraca, devojka je preminula. Do obale su došli Miljković i taj mladić.

Čovek u uniformi kapetana ratnog vazduhoplovstva isplivao je iz reke noseći dete u naručju. Mislio je da je spasio svoje dete. Tek na obali je video da dete nije njegovo. Njegovo dete se udavilo zajedno s majkom.

Dragoljub Jovanović iz Zemuna je tog jutra postao otac, pa je brže bolje otišao do Beograda da kupi poklone. Pokloni nikad nisu stigli, a otac nije video svoje dete.

I dok su se s jedne strane mnogi plivači udavili, neplivači su uspeli da se spasu. Jedan od njih je i Ljubiša Petrović, koji iako nije znao da pliva, uspeo je da se održi na vodi sve dok nisu stigli spasioci. Rade Rašljanin, zanatlija iz Zemuna, odličan plivač, udavio se jer nije uspeo da se u opštoj panici izvuče iz broda.

Marija Dimitrijević se utopila zajedno sa dve maloletne ćerke, dok je treća devojčica uspela da se spase. Majka ju je ostavila jednoj poznanici da se sa njom vrati u Zemun sledećim brodom.

Anu Bajzert, radnicu tekstilne fabrike “Sutjeska“, koja uopšte nije znala da pliva, talasi su, pukom čudom, živu doneli do obale, ali njena dvanaestogodišnja ćerka nije uspela da se spase.

Učenicu Velinku Vučković je daska za koju se uhvatila u vodi, udarila u glavu, onesvestila se, ali su je kasnije spasili ribari koji su došli da spasavaju davljenike.

Smrt bez naslovne strane

Vest o brodskoj nesreći nije bila na naslovnima stranama tadašnje “Politike”, “Borbe”, kao ni drugih dnevnih novina. Sumnja se da je to zato što se istog dana obeležavala desetogodišnjica Jugoslovenske ratne mornarice, čijoj je proslavi prisustvovao Josip Broz Tito.

Tadanjšnja Vlada FNRJ proglasila je trodnevnu žalost, a Ministarstvo unutrašnjih poslova Narodne republike Srbije izdalo je istog dana saopštenje:

“U 13,12 časova magla i veoma jaka bura prevrnula je brod “Niš”, koji redovno saobraća na liniji Beograd – Zemun. Ovaj brod je krenuo iz Beograda u 13,07 časova. Brod je odmah potonuo. Spasilo se oko 30 osoba, a računa se da utopilo, većinom u brodu, oko 90 osoba. Deset čamaca sa obale odmah je priteklo u pomoć, ali su mogli da pomognu samo onima koji su uspeli da iskoče iz broda…”

Porodice žrtava je obavestio Državni osiguravajući zavod da su svi putnici bili osigurani, te da će za svakog nastradalog biti isplaćena odšteta od 50.000 dinara. Vlada je obećala i da će pomoći deci koja su ostala bez roditelja i porodicama koje su ostale bez hranioca.

Sledećeg dana, brodska dizalica “Soča” izvukla je potonuli “Niš” na površinu. Ronilac Bogoljub Perić bio je zadužen za vađenje leševa.

Kasnije je brod “Niš” rekonstruisan i dobio je novo ime – “Senta”. Od 1956. plovio je na redovnoj liniji Smederevo – Kovin. Svoju karijeru završio je početkom sedamdesetih godina prošlog veka, isečen u pančevančkom “Brodoremontu“.

Od vesti do romana

Tragom vesti krenuo je Vlada Arsić, koji je istražujući ovu tragediju napisao roman “Brodolom”.

Ističe da je to bio jedan od događaja gde nismo mogli okriviti neprijatelje ni strane plaćenike.

– To je nesreća koja je potekla od samog javašluka vlasnika broda, pa čak i same posade. “Viša sila” je defakto postojala i doprinela nesreći, ali se potpuno “gurnuo pod tepih” podatak da postoji jedna objektivna odgovornost – navodi Arsić.

U prilog tome ide i činjenica da je posle nesreće formirana komisija, ali ni manje ni više, od strane vlasnika broda “Niš”.

– Kao da je požurio da za sve okrivi “višu silu”. I baš na taj način su sve objektivne slabosti, nedostaci i odgovornosti gurnute pod tepih – objašnjava naš sagovornik.

Ideja za knjigu, kako navodi, došla je “iz vedra neba”.

– Naišao sam na maltene čitavu Aleju koja je bila rezervisana za ljude koje su nastradali na tom brodu. Krenuo sam da istražujem Arhiv i Narodnu Biblioteku Srbije i uzeo sve novine iz tog perioda. Onda sam počeo da tragam po Zemunu, razgovarajući sa lokalnim ribarima, ljudim odatle, dok nisam došao do Mihaila Grkinića, svedoka ovog događaja. Tek sa njim su mi se otvorili kanali, on me upoznao sa drugima i napravili smo čitavu rekonstrukciju događaja – kaže Arsić

Žal za obeležjem

Ideja o postavljanju spomen-ploče rodila se 2014. godine, ali nažalost, nije zaživela. Problem je nastao, kako objašnjava naš sagovornik, oko nadležnosti. Kome pripada to mesto gde je potonuo brod – “Srbijašumama”, “Vojvodina vodama”, Gradu Beogradu… I onda je sve tu stalo.

-Ostao je žal za tim što makar mesto nesreće nije obeleženo – naglasio je on.

Izvor: 24sedam, Foto: profimedia