Kafane i gostionice u Beogradu su bile izuzetno važne za razvoj vinarstva u Srbiji u drugoj polovini 19. i na početku 20. veka.
U drugoj polovini 19. veka je na teritoriji Beograda poslovalo više od 300 kafana, mehana i gostionica. Kafane su bile mesta društvenog života u gradu (kao što je to uostalom i danas slučaj). Stoga ne čudi da su se vina, pored potrošnje u domovima, u tim gostionicama i kafanama najviše i konzumirala.
Upravo je to bio razlog što su se pojedini ugostitelji trudili da za svoj lokal obezbede što kvalitetnije vino i u što većim količinama. Istovremeno, na onoj drugoj strani medalje jako često bi se začuo uzvik: „ Krčmarice još vina natoči, ali prirodnog!“
Novine iz tog perioda su prepune oglasa u kojima ugostitelji objavljuju da su im stigle nove zalihe vina iz poznatih vinskih krajeva. Prva vina iz Srbije su stidljivo počela da se pojavljuju na međunarodnim vinskim izložbama i ocenjivanjima krajem 19. veka, no i pored toga su od samog početka osvajala nagrade. Ako pogledamo spiskove nagrađenih vina na tim takmičenjima, upada u oko da su to najvećim delom vina bogatih trgovaca, vlasnika gostionica i kafana.
Nažalost, želja za profitom je neke od njih motivisala i da se služe prevarom. Svest o zaštiti potrošača u to doba i nije bila na visokom nivou, pa se zato dešavalo da ugostitelji mešaju vina iz čuvenih vinskih rejona sa jeftinim vinima iz vinskih regija sa lošijom reputacijom, da se dodaje sok od bobica zove ili cvekla radi intenzivnije boje ili aromatike vina, itd.
Kafana „Todora od Stalaća“ kod Trkališta (današnji kraj oko Vukovog spomenika u Beogradu) je početkom 20. veka bila nadaleko poznata po dobrom smederevskom vinu. Prvobitno je vlasnik kafane nabavljao grožđe iz Turske (Makedonije) pa od njega sam pravio vino, a uz njega je gostima nudio i domaće vino iz Smedereva. Među gostima se brzo pročulo da je smederevsko vino bolje i kvalitetnije, pa za makedonsko više „nisu hteli ni da čuju“. Zato je vlasnik kafane rešio da u svom lokalu nudi isključivo čisto, domaće smederevsko vino.
No, situacija na tržištu je bila sasvim neuređena. Postoji više izvora koji navode da je u tadašnjem Beogradu bilo vrlo teško pronaći u kafani čisto, prirodno vino koje nije „dorađivano“. Priče o dorađivanju vina su išle toliko daleko da je Beogradom kružila priča o vinu napravljenom od praška. Naime, jedan trgovac vinom je putujući u inostranstvo probao vino koje mu se dopalo, pa je dogovorio da uveze nekoliko hektolitara. Jednog dana mu je u Beogradu stigla isporuka prazne buradi. Kad je kontaktirao prodavca i pitao zašto mu je poslao praznu burad, prodavac mu je odgovorio da samo treba da naspe vodu u burad i ostavi ih nekoliko dana da odstoji pa će dobiti ono vino koje je probao.
.jpg)
Ako pričamo o „dorađivanim“ vinima, u Beogradu je dosta zastupljeno bilo vino iz okoline Pečuja. Pojedini pečujski vinari su fabrikovali godišnje i do tri miliona litara vina! U proizvodnji fabrikovanog vina macerirali su kominu da bi dobili „kominjak“ u koji su potom dodavali boje ili ga mešali s italijanskim i dalmatinskim vinima. Takvo vino se potom prodavalo u Mađarskoj, a veliki deo je išao i u izvoz.
Pojedine kafane su nudile i „valjevsko vino“ sumnjivog kvaliteta. Beogradske kafedžije su najčešće mešale staro i novo vino, kominjak sa vinima boljeg kvaliteta, dodavali šećer, boju, itd. Zabeležen je 1894. godine i slučaj zaplene velike količine fabrikovanog vina koje je bilo smeša vode, sirćeta, šećera i sintetičke anilinske boje. Dakle, uopšte nije bilo napravljeno od grožđa i u njemu nije bilo alkohola!
Milan Grković, profesor poljoprivrede i veterine je ostavio sopstveni savet ljubiteljima vina iz Beograda 1905. godine kako da sebi obezbede dobro vino: „Potrošači treba da imaju na umu da ima vrlo dobrog vina u Krajini (Negotinu, Kladovu, Salašu, itd), u Župi, u Vranju i Vlasotincu, u Pirotu, u Prokuplju, u Knjaževcu, Zaječaru, Smederevu, itd i da se po nekoliko njih iz Beograda mogu udružiti i preko nekog svog poznanika nabaviti dobro vino, pa ga podeliti, i da tako rade sve dotle dok beogradski vinari i gostioničari ne otpočnu držati i prodavati čisto, prirodno srpsko vino.“
Danas, kada u nekom restoranu naručite vino kuće, koliko puta vam se desi da na vinskoj karti ne piše nikakva informacija o vinu koje će vam doneti. Još veća je nepoznanica da li je u pitanju vino koje stoji otvoreno već danima pa ga je oksidacija načela, dok su arome već izgubile svoj intenzitet…
A ako pričamo o geografskom poreklu tog vina, ne postoji garancija da se u čaši zaista nalazi vino iz određenog srpskog vinogorja, već se najčešće oslanjate na poštenje i iskrenost ugostitelja. Dakle, potrošači se još uvek oslanjaju na poštenje ugostitelja. Zato je najbolji način da se zaštitite od nedozvoljenih praksi da se kontinuirano edukujete o vinima koja pijete, da steknete iskustvo sa vinima od sorti vinove loze koje su zastupljene u vinogradima na našim prostorima, da probate vina iz raznih cenovnih rangova. I nemojte se ustezati da pitate više informacija o vinu koje pijete.
