Na današnji datum, 12. februara preminuo je Nenad Radulović, široj publici poznat kao Neša Leptir, jedan od muzičkih ikona 80-ih godina i frontmen grupe „Poslednja igra leptira“.

Danas se navršava trideset i jedna godina otkako nas je Neša napustio, ali će zauvek ostati upamćen kroz plodonosni rad koji je obeležio njegov život.

Bio je rok muzičar i pevač beogradske grupe „Poslednja igra leptira“, a glumio je i u „Indeksovom radio pozorištu“, te se smatra jednim od najperspektivnijih stvaraoca sa ovih prostora tokom 80-ih godina. Brojne kolege, prijatelji, saradnici i kritičari, nebrojeno puta su isticali njegov talenat i svestranost, čemu može da posvedoči bogato stvaralaštvo koje ostalo iza njega nakon prerane smrti.

Izuzetno duhovit i pun energije, Neša je rođen 13. septembra 1959. u Beogradu, a od prvog razreda osnovne škole išao je na časove harmonike kod profesora Slavka Mandića. Zahvaljujući harmonici, naučio je da svira 11 različitih instrumenata (harmonika, usna harmonika, blok flauta, gitara, klavijature…). Sa drugovima iz komšiluka 1979. osnovao je „Poslednju igru leptira“. Pre nego što su snimili prvu ploču, imali su 200 živih nastupa i punili Dom sindikata 15 puta zaredom, bez reklame. Zahvaljujući hitovima „Srce od meda“ i „Dečko, ‘ajde oladi“ postali su poznati i omiljeni od Vardara do Triglava. Oskar popularnosti dobili su 1985. kao pop grupa godine. Slušali su ih ljudi od sedam do 77 godina.

– Ljudi ne dolaze na naše koncerte samo zbog muzike, već i zbog zezanja između numera – rekao je Neša Leptir 1986. za „RTV reviju“. – Dakle, mi odsviramo ploču, ali onda sledi deo programa koji smo isto tako pažljivo pripremali. Neki dan je bila prava ludnica na „Tašmajdanu“, kada smo izašli sa gas-maskama i počeli da bacamo mladi luk i salatu. Sve je bilo u fazonu Černobilja. Ili štosovi sa Valdhajmom. Krene valcer, a ja pevam: Kurt, Kurt – Kurt, Kurt, zig-hajl, zig-hajl, a narod uživa. Mi izvodimo cele recitale, skečeve, pantomime.

Još u srednjoj školi Neša je izmislio lik Baba Višnje, besmrtne starice koja se protezala kroz istorijske likove i pričala nam šta je zaista bila istina u određenim periodima kada su se dešavale velike stvari za čovečanstvo.

– To je bio humor koji nije imao granice – seća se Nešin tri godine mlađi rođeni brat Željko Radulović. – Taj blok je uvek trajao oko pola sata jer je publika plakala od smeha, pa ga je Neša produžavao videvši pozitivne reakcije.

– Neša je bio jedan veliki talas – tvrdi Dragoljub Ljubičić Mićko, nekadašnji član „Indeksovog radio pozorišta“. – Ali ne talas koji ruši, nego onaj koji vas podigne i neko vreme nosi sa sobom, samo mnogo brže, snažnije i u neočekivanijem pravcu nego što biste se sami kretali. Zaista je imao ogromnu energiju. Na momente sam imao utisak da i sam sebe nekako previše i prebrzo troši, dajući se tako bezrezervno.

– Jednom prilikom je održao dvoiposatni koncert sa temperaturom od 39 stepeni – veli nam Željko. – A u proseku je spavao dva sata dnevno. Tako se dajući, izgoreo je prerano. Više izvučen fitilj brže sagori.

SIMBOLIKA IMENA

U svemu što je radio krila se određena simbolika, a najveća, zasigurno, u samom nazivu grupe – POSLEDNJA IGRA LEPTIRA…

– Dao je taj naziv i nikada nikome nije otkrio zašto. Verujem da je potpuno podsvesno nastalo nešto što se kasnije i desilo… Njegov život je zaista bio poslednja igra leptira, razdragana, vesela… Vinuo se brzo, živeo isto tako, i sagoreo… Do kraja je uvek davao sebe… I potrošio se. Nije umeo nikome da se odupre, skloni u stranu, svima se davao. Bio je zanesenjak, totalno neiskvaren.

Ali, u celoj priči, jedan detalj možda objašnjava ponajviše…

– Veoma se plašio leptira! Molila sam ga, kumila, kupovala mu poklone, ali nikada nije smeo da mu priđe… Čuvam njegove crtice koje je zapisivao u vidu dnevnika i u njima se vide dve sasvim različite ličnosti… Na sceni je bio veseljak, a u životu izuzetno setan.

Neši Leptiru su kasno otkrili seminom u levom testisu, koji je metastazirao na pluća, pa na mozak. Preminuo je na današnji dan 1990, u 30. godini. Brat Željko ga je dvadesetak minuta pre nego što će umreti pitao kako je, a Neša je odgovorio:

– Pa, ne mogu baš da igram fudbal.

…“Svako od nas neku svoju priču ima,
što u tami tišti a puteve bira.

Samo kad je hladno, kad umori zima,
slutimo je, tužni, na krilu leptira.
Svako od nas plaća dah svoje tišine
što kroz kožu diše u vatri nemira.

Samo kad je mokro, i kad duga sine
svako na svom dlanu budi svog leptira.“

(pesma urezana na nadgrobnoj ploči)

Objavili su dobro prihvaćen album „Napokon ploča“ (1982), nakon čega su usledili: „Ponovo ploča & Druge priče“ (1983), „Opet ploča – Srce od meda“ (1985), „Grudi moje Balkanske“ (1986) i „Zajedno smo piškili u pesku“ (1987).

„Seti se, makar još jednom
seti se pa me pronađi
lažu te da ne vole
grudi moje balkanske
oči tvoje jadranske…“

Grupa se raspala 1989. godine, a Radulović je tada objavio svoj jedini solo-album „Niko nema što Piton imade“ koji je bio parodija „novokomponovane muzike“. Za tu priliku je osmislio lik pod imenom Slobodan Đorđević – Piton, a u okviru tog projekta je nastala i serija emisija za „Indeksovo radio pozorište“.

Počeo je da radi na novom albumu, ali je uspeo da samo snimi pesmu „Modra bajka“ pre nego što se razboleo i umro od tumora 12. februara 1990.

„Nek bude dan kad divlje ptice krenu
preko istog mosta ja cu preći
ako me tamo čeka tvoja senka 
ništa neću reći
jer biću samo trag čoveka
i biću vođa skitnica
Ne brini, ne brini
jeleni umiru sami“

Liričnost njegovih pesama dostigla je visoku estetsku, te umetničku vrednost, pa ne čudi što je njegovo stvaralaštvo postalo neodvojiv deo istorije i razvoja domaće muzičke scene. Stihovi i pesme „Poslednje igre leptira“ i danas su inspiracija mnogim umetnicima i mladima koji tek počinju da se upoznaju sa istorijom domaće pop-rock scene.

U svojoj desetogodišnjoj karijeri, Nenad Neša Radulović i „Poslednja igra leptira“, izdali su pet muzičkih albuma, prodali blizu 600.000 ploča, a svoju originalnost u scenskom nastupu dokazali na preko 1500 koncerata širom bivše Jugoslavije, čime su ostavili neizbrisiv trag u kulturnoj baštini ovog podneblja. – IN MEMORIAM Dragomir Bulić, stalni idejni i muzički saradnik PIL-a. 

Plato ispred Ustanove kulture „Palilula“ u Beogradu, od 17. decembra 2011. godine, po njemu nosi naziv Plato Neše Leptira.

Njegov poslednji tonski zapis bila je numera „Modra bajka“, koju je spremao za svoj šesti album, a objavljena je posthumno. Poslednja pesma koju je Neša napisao u bolnici, na lekarskom receptu, nekoliko dana pred smrt, zove se „Suze sa zvezda padaju“. Muziku za ovu numeru komponovala je grupa „Neverne bebe“ i objavila je u čast Neši Leptiru.

„Sećanje na poslednje bolničke dane Neše Leptira…Spavaj mirno, prijatelju, neka su ti zvezdani putevi nebeski“ – stoji kao posveta na početku videa za pesmu čiji je autor teksta upravo Neša Leptir.

U nastavku, možete pročitati tekst autora Dušana Veselinovića u kome je opisan životni put Neše Leptira, obuhvatajući njegovo odrastanje, otkrivanje muzike i pronalaženje vlastitog izraza u stvaranju umetnosti po kojoj ga danas pamtimo. 

Izvor: Naxi, Novosti, Kurir