Ružica Sokić (Beograd, 14. decembar 1934 — Beograd, 19. decembar 2013) bila je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica. Ružica Sokić, ostavila je veliki trag u domaćoj kinematografiji.
Biografija, datum rođenja, detinjstvo, porodica …
Glumica Ružica Sokić je rođena 14. decembra 1934. u uglednoj porodici u Beogradu, kao kćerka trgovca i suvlasnika lista „Pravda“ Petra Sokića (1893—1964) i Vukosave (umrla 2000), ćerke sveštenika iz Banjaluke. Očeva porodica je rodom iz sela Kušići kod Ivanjice i brojni članovi njene familije su ugledni intelektualci. U detinjstvu je letovala kod dede u Banjaluci, gde je nasledila zemljište u centru grada.
Deda poznate glumice je bio narodni poslanik. Nakon njegove prerane smrti, Ružičina baka se doselila sa decom u Beograd kako bi mališani dobili adekvatno školovanje. Ružičin otac Petar, važio je za poznatog brogradskog trgovca i velikog boema. Pre rata je uređivao list ,,Pravda”.
Početak Drugog svetskog rata značio je i početak nevolja za malu Ružicu i njenu porodicu. Nemci su zatvorili očevu ,,Pravdu” i odneli sve mašine iz redakcije. Petar, koji se u to vreme našao u Splitu, uhvaćen je od strane Italijana i osuđen na smrt, ali je uspeo da pobegne uz pomoć svojih prijatelja. Ružica je za to vreme bila sa majkom Vukosavom u Beogradu, bez grejanja tokom zime i bez redovnih obroka. Otac se vratio na kraju rata, ali to nije značilo kraj njihovim nevoljama.
Nakon rata kroz njihovu kuću prošli su brojni podstanari, jer su Sokići živeli u trosobnom stanu i odlukom tadašnjih vlasti morali su da prime još nekog u svoj dom. Podstanari su ih često psihički maltretirali, nije bilo strano da ih prijavljuju vlastima, pa je i sama Ružica išla na saslušavanje. Teško detinjstvo ostavilo je ožiljke na Ružičinu psihu.
Kako je njena majka rodom iz Banjaluke, Ružica Sokić je često letovala u ovom gradu kod svog dede, sveštenika, od kojeg će kasnije naslediti i plac. Još kao devojčica volela je životinje, a prvi kućni ljubimac bila joj je ni manje ni više nego ovca Seka. Iako je živela u stanu, ovcu je čuvala na terasi ili u podrumu, a često ju je vodila sa sobom kroz grad.
Još kao devojčica učestvovala je u Dečjoj radio-dramskoj grupi Radio-Beograda. U srednjoj školi je bila član dramske sekcije koju je vodio njen profesor srpskog jezika. On je prvi prepoznao njen talenat, rekao je da je Ružica rođena komičarka i da će biti sledeća Žanka Stokić. Kada je trebala da odabere fakultet koji će studirati, nakon „Šeste beogradske Gimnazije“, odlučila se prvo za francuski jezik. Za Ružicu je ovaj smer bio veoma dosadan, pa se prebacila na književnost, gde se sprijateljila sa Mićom Orlovićem legendarnim voditeljem „Dnevnika“ i Radom Đuričin glumicom. Međutim ni ovaj poziv joj nije bio interesantan, pa prelazi na „Fakultet dramskih umetnosti“, gde je napokon otkrila čime želi da se bavi.
Diplomirala je 1958. godine u klasi profesora Josipa Kulundžića na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Kraće vreme bila je članica Savremenog pozorišta, ubrzo prelazi u Atelje 212, gde je brojnim ulogama (prvenstveno savremenog i domaćeg repertoara) otkrila i potvrdila dar „rođene glumice“. Njene prve kolege bile su takođe velika imena našeg filma: Zoran Radmilović, Danilo Bata Stojković, Branko Pleša, Bora Todorović… Sa Oliverom Marković se najbolje slagala i opisivala je kao divnu ličnost. Usledile su i filmske uloge, među kojima je i čuvena Žuta iz istoimenog filma. Ulogu pored Ričarda Bartona u Sutjesci je izgubila jer je navodo bila ružna, zbog čega je bila veoma revoltirana. To joj nije smetalo da kasnije dobije uloge zavodnica i dama, čak i u srednjim godinama.
Uloge, fimovi, nagrade …
Karijeru je počela davne 1957. godine, u filmu Doktor. Glumila je u oko 40 filmova; već za prvu ulogu („Gorki deo reke“, 1965, J. Živanovića) nagrađena je Srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveće uspehe ostvarila je glavnim ulogama pevačice u filmu „Kad budem mrtav i beo“ (Ž. Pavlovića, 1967) i prostodušne uličarke u filmu „Žuta“ (V. Tadej, 1973), za koju je u Puli nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (igrala je i u istimenom komadu G. Mihića u Ateljeu 212), te sporednom ulogom majke kojoj sin gine u borbi u „Užičkoj republici“ (Ž. Mitrović, 1974), za koju je takođe nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (npr. komedije B. Crnčevića i A. Popovića, televizijske serije „Ceo život za godinu dana“, „Rađanje jednog naroda“, „Zanati“, „Samci“ i dr.). Potom je igrala u filmovima Kad budem mrtav i beo, Bokseri idu u raj, Užička republika, Savamala i drugima. Komedija Tesna koža donela joj je najveću popularnost, a za film Žuta nagrađena je Zlatnom arenom na Filmskom festivalu u Puli. Neke od njenih poznijih velikih uloga su Taska u velikom bioskopskom hitu Zona Zamfirova i kuma Anica u popularnoj seriji Greh njene majke.
Antologijska glumica je tokom karijere bila veoma produktivna, odigrala je više od 400 uloga – 97 u pozorištu, 28 u TV dramama, 57 u TV serijama, 199 radio-uloga i 51 ulogu na filmu. Istakla se kao tumač lirskih, komičnih i tragikomičnih uloga, posebno u savremenom repertoaru domaćih dramskih pisaca, pre svega Aleksandra Ace Popovića, i stranim delima avangarde i moderne dramaturgije. Bavila se i pedagoškim radom tokom jednog kratkog perioda i vodila je klasu glume na Akademiji umetnosti ”Braća Karić” (1996-2000).
Kruna Ružičine karijere svakako je najvećih broj glumačkih nagrada i priznanja, kao što su: Zlatna arena, Sterijina nagrada, Zlatni ćuran, Nagrada Pavle Vujisić, Statueta Joakim Vujić, Velika Žanka, Dobričin prsten, Oktobarska nagrada, Jazavac u džaku, Kristalna prizma, i mnoge druge.
Za koga je bila udata i ima li dece?
Tokom rada u pozorištu, Ružica je upoznala ekonomistu Miroslava Lukića, koji je povremeno radio kao statista. Za njega se kasnije i udala. Imali su skladan brak, ali nisu imali dece. Ružica je najviše uticala na ovu odluku, uglavnom zbog svog teškog detinjstva koje je ostavilo dubok trag u njenom životu.
Zanimljivosti
Zbog njenog specifičnog prezimena, nastao je interesantan vic: „Svi piju pivo samo Ružica Sokić“.
Povremeno je imala sukobe sa Mirom Trailović, rediteljkom i osnivačem ,,Ateljea 212” gde je Ružica radila. Mira ju je jednom prilikom nagovorila da se obnaži tokom jedne pozorišne scene. Naime, Ružica je trebalo da stoji obnažena iza paravana, pa da publika ne vidi njeno telo, već samo siluetu. Međutim Ružica je videla da je krišom posmatra jedan električar i od stresa čak završila u bolnici. Kasnije je odbijala da se obnaži za potrebe posla.
Imala je nadimak Ružica Soda. Ime je dobila od svojih prijatelja koji su voleli da piju „Ružicu“ sa sifonom sode. Ona nije htela da pije, ali je bila dobro društvo, pa im je tako bila „kao soda uz vino“.
Josip Broz Tito joj je jednom priliko rekao: „Sokićka, mnogo si opasna“. Ružica smatra da je čitao njene izjave u novinama kada je kritikovala ekipu filma „Sutjeska“ koja joj nije dodelila ulogu jer nije dovoljno lepa, a zna se da je snimanje filma kontrolisao i sam Tito.
Nakon njene smrti osnovana je osnovana 2014. godine fondacija „Ružica Sokić“. Ružičin suprug je sav prihod od njenih knjiga usmerio na račun ove fondacije. Fondacija dodeljuje nagradu Ružica Sokić. Prva dobitnica ove nagrade za sezonu 2014/15 je Nada Šargin. Dobitnica za sezonu 2016/17 je Jelena Blagojević, 2017/18 je Milica Gojković, a za 2018/19 je Jovana Stojiljković.
Tokom 2010. objavila je knjigu sećanja „Strast za letenjem„, a o njoj, kao veoma plodnoj pozorišnoj i filmskoj umetnici, objavljeno je pet knjiga.
Intervjui i citati
„Da se razumemo, nikada nije bilo lako raditi, ali to ne znači da nije na ovaj ili onaj način i lepo. Jer drži čoveka neki polet, ponese ga ideja, uznese smisao… to ume da vas podigne i kad je najteže i kad se posrće, pa i kada se padne. Danas je na poseban način teško raditi jer vlada neka sveopšta nervoza i, da se izrazimo biranim rečima, namrgođenost“ – Blic
„Sa svakom ulogom se trošim, ne umem da igram mehanički i bez emocija. Borim se sa kesicom lekova i vitamina da bih mogla sve da izdržim. Želela sam da budem glumica, a to je po mene bilo mnogo teško jer nikad nisam bila u klanovima niti sam imala nekoga ko bi me podržavao“ – Stil
„Meni se ništa u životu nije dopadalo i uvek sam gledala da napravim neki drugi život, a njega sam našla u ovoj profesiji. Kao mala sam išla na hor, folklor, kasnije dramsku sekciju. U privatnom životu ni za šta nisam mogla da se izborim, ali sam u umetnosti to mogla“ – Glas srpske
Preminula je od tumora.
Glumica Ružica Sokić preminula je 19. decembra 2013. godine na „Kliničkom centru“. Godinama je bolovala od Alchajmerove bolesti, ali ona nije razlog njene smrti. Neposredno pred smrt otkriven je tumor na plućima, koji je za kratko vreme napredovao i uzeo svoj danak.
Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana, 24. decembra 2013. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Njena grobnica nalazi se pored Aleksanda Tijanića, koji je preminuo nešto manje od dva meseca ranije. U „Ateljeju 212“ održana je i komemoracija u njenu čast, na kojoj su govorili: Voja Brajović, Goran Jevtić, Ivana Dimić… . Osim brojnih kolega koji su je ispratili na večni počinak, sahrani je prisustvovao i Boris Tadić.
U Muzeju Jugoslovenske kinoteke je 16. oktobra 2015. otvoren legat Ružice Sokić sa njenim fotografijama, nagradama, plakatima i knjigama. Njen legat nalazi se i u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”.
Na kući u kojoj je živela otkrivena je spomen-ploča 27. marta 2016. godine.
