Ljubav između čoveka i psa je vrlo često nemerljiva, a kako je američki književnik Mark Tven rekao: „Ako uzmete psa sa ulice i nahranite ga, neće vas ugristi. To je osnovna razlika između psa i čoveka“.
– Kada je pre 8 godina stigla kao štene kod nas u prihvatilište u Zemunu, nijednog trenutka nisam pomislila da ćemo nastaviti život zajedno godinama kasnije – započinje svoju priču veterinarka Snežana Ripić, koja jer u to vreme rukovodila ovim prihvatilištem, jedinim namenjenim za smeštaj štenaca.
Tada štene, a sada 8-godišnja Bubica, kako je Sneža nazvala, stigla je iz centra grada kao napuštena kuca.
– Sve vreme sam je nosila u džepu, jer je bila toliko mala, tako da je to bilo najbolje mesto za nju – priča nam Snežana i dodaje da je u to vreme njena prijateljica tražila psa za svoju ćerku, pa je pomislila da je ovaj idealan za nju.
Bubica kao uteha nakon gubitka člana porodice
– Vodeći se tom idejom donela sam je jednog vikenda kod sebe kući. Nedugo pre toga otac mi je preminuo, tako da smo moja majka i ja same živele u stanu. Uvek sam bila protivnik držanja životinje u stanu, ali nikad ne reci nikad ni za šta u životu – objašnjava Snežana.
Kako je stigla u kuću, Bubica je odmah legla na mesto gde je nekada sedeo Snežin otac. I to je bio prvi znak da će kod njih ostati zauvek. Bubica je potom dobila ime i postala treći član porodice. Ono što Sneža posebno ističe jeste da je Bubica lek kako za nju samu, tako i za njenu mamu, i da im donosi radost i ljubav svakoga dana.
– Vrlo je aktivna, vesela, naučena da ide bez povoca, ali ga uvek ima uz sebe, jer je to njen najomiljeniji rekvizit – priča nam Sneža i dodaje da je njen otac obožavao pse i da je dolazak Bubice u njihove živote sudbinski i prirodan sled stvari, koje negde odozgo gleda Snežanin otac.
Tekst realizovan u saradnji sa JKP „Veterina Beograd“, Foto: Privatna arhiva
