Ovo istraživanje baca novo svetlo na to kako roditelji osujećuju dečiji razvoj u ključnom periodu priprema za osnovnu školu.
Istraživanje koje je vodila Jelena Obradović, razvojni psiholog sa univerziteta Stenford, pokazalo je da previše mešanja roditelja u dečije aktivnosti negativno utiče na dečiji razvoj.
Roditelji danas aktivno traže prilike da nečemu nauče dete. Kada mu čitaju knjigu, razgovaraju sa njim o sadržaju, a kada mu zabrane video igricu, objašnjavaju mu zbog čega ne sme da je igra. Za ovo postoji dobar razlog – istraživanja su pokazala da uključenost roditelja pomaže deci da razviju kognitivne i emocionalne veštine.
Ipak, suviše roditeljskog usmeravanja može biti kontraproduktivno, rezultati su nove studije koju je vodila Jelena Obradović sa univerziteta Stenford, a koja je objavljena u časopisu Journal of Family Psychology.
Naučnici su posmatrali ponašanje roditelja dece predškolskog uzrasta dok su njihova deca bila aktivno uključena u igru, pospremanje igračaka, učenje nove igre i razgovaranje o problemu. Deca roditelja koji su češće “uskakali” da pripomognu detetu, isprave ga ili postave pitanje – iako je deci sasvim dobro išlo obavljanje navedenih zadatka -teže su kontrolisala svoje ponašanje i emocije u drugim prilikama. Ova deca su imala lošije rezultate i u zadacima koji su merili sposobnost odlaganja zadovoljstva, izvršne veštine, veštine povezane sa kontrolom impulsa, i sposobnost koncentracije.
“Roditelji imaju potrebu da se umešaju čak i kada deca obavljaju zadatak, aktivno se igraju ili rade ono što su zamoljena. Međutim, oni na taj način onemogućavaju svoju decu da nauče da kontrolišu svoju pažnju, ponašanje i emocije. Deca se samokontroli i samostalnosti uče samo kada im roditelji omoguće sa se sama snalaze u interakcijama,” kaže Obradović.
Ovo istraživanje baca novo svetlo na to kako roditelji osujećuju dečiji razvoj u ključnom periodu priprema za osnovnu školu. Savremeni roditelji provode više vremena sa decom nego prethodne generacije, i skloni su tzv. “helikopter” roditeljstvu, odnosno preteranom bdenju nad svojom decom i uklanjanju svake prepreke, a pandemije je doprinela da još više učestvuju u životima svoje dece, pomažući im oko školskih zadataka i zamenjujući im društvo za igru.
Kako objašnjava Jelena Obradović, pronalaženje prave mere roditeljske uključenosti je posebno važno u predškolskom uzrastu, kada deca treba da se osposobe da samostalno regulišu svoju pažnju, emocije i ponašanje – bez direktne roditeljske pomoći. “Ovo je važan korak, i trenutak kada roditelji moraju da nauče da se povuku,” kaže ona.
Naučni tim predvođen Jelenom Obradović posmatrao je za potrebe studije grupu od 102 deteta uzrasta od 4 do 6 godina u pratnji svojih roditelja ili staraoca. Tokom dva i po sata provedenih u stenfordskim laboratorijama, deca su radila na seriji zadaka koje razvojni psiholozi koriste za merenje sposobnosti samokontrole, kao i izvršnih funkcija. Deca su takođe sa svojim roditeljima učestvovala u struktuiranim aktivnostima koje su zahtevale određeni nivo uključenosti roditelja.
Nučnici su svakog roditelja i dete posmatrali zasebno a kasnije su i detaljno analizirali video snimke. Na taj način su mogli da uoče i jedva primetne razlike u načinu na koji roditelji ophode prema deci koja obavljaju zadatke. Na primer, tokom aktivnosti koja traje 25 minuta, majka bi pustila sina da “vodi” tokom 13 sekundi, zatim bi se povukla na 5 sekundi, a onda bi ona njega usmeravala sledećih 35 sekundi. Ovakvim pristupom mogli su da donesu bolji sud o stepenu mešanja roditelja u aktivnost deteta. “Ovo su suptilne razlike, ali poruka koju deca dobijaju nije tako suptilna,” kaže Obradović.
Za svoju analizu, naučnici su odredili meru “preteranog mešanja” roditelja, tako što su izdvojili trenutke kada je dete samostalno radilo ili imalo inicijativu, i izračunali odnos između učestalosti roditeljskih intervencija i prilika kada su roditelji prepustili detetu da samostalno obavi zadatak.
Upoređujući podatke, istraživači su uočili da deca čiji se roditelji puno mešaju i pomažu im dok ona aktivno obavljaju zadatak, imaju problema sa samokontrolom i kontrolom emocija. S druge strane, kada su deca pasivna i ne obavljaju zadatak, roditeljsko mešanje ne može da škodi, pokazuju njihovi rezultati.
Obradović kaže da cilj studije nije da kritikuje roditelje: “Kada govorimo o preteranom mešanju roditelja, ne mislimo da je ružno to što roditelji rade i da oni time što deci daju ideje i savete misle nešto loše.” Važno je, međutim, da roditelji znaju da postoje trenuci kada je to poželjno, i oni kada je to štetno: “Učešće roditelja je važno kada deca ne obraćaju pažnju, krše pravila ili nisu dovoljno fokusirana na aktivnost,” objašnjava ona.
Ponekad je, dakle, važno ostaviti decu na miru da se sama snađu. Ova lekcija naročito je važna tokom pandemije, kada su roditelji stalno zapitani oko toga koliko treba da budu uključeni u dečije aktivnosti, smatra Obradović.
“Iskreno se preispitajte, pogotovo ako vidite da se vaše dete dobro snalazi,” kaže ona. “Koliko god da je ovaj period stresan, potrudite se da im pružite prilike da preuzmu inicijativu.”
