Ako znamo da jedno razvijeno drvo, godišnje može da akumulira od 10 do 40 kilograma CO2, koliko je potrebno površine šuma u Srbiji, kako bi se očistila godišnja emisija od oko 60 miliona tona CO2? (podaci su realni, dostupni na netu).
Da krenemo podrazumevajući neke okvirne idealne okolnosti.
Na šumskoj parceli od 1ha, možemo imati oko 400 stabala ovakvih osobina (jedno stablo na 5x5m). To bi bila uglavnom stabla starija od 30-40 godina, zavisi i o kojoj vrsti šume je reč.
Šume Srbije, po optimističnim zvaničnim računicama, trenutno zauzimaju 29% teritorije. To mu dođe nešto više od dva ipo miliona hektara šumskog zemljišta.
Kada ovo pomnožimo sa onih 400 stabala po hektaru, pa to sa onih 10 do 40kg CO2, dobićemo da je ukupan trenutni potencijal apsorpcije CO2 od strane šuma u Srbiji od 10 do 40 miliona tona CO2 godišnje.
Dakle, čak i u idealnim okolnostima, u najboljem scenariju, kratki smo u ovom trenutku za nekih 20 miliona tona CO2. Cela Slovenija emituje manje od 15 miliona ukupno, a ima oko 60% površine pod ozbiljnim šumama.
Nažalost, naša realnost je kao i u većini drugih tema i ovde vrlo žalosna.
U šumsko zemljište, odnosno ovih 29% ulazi sve ono što se u katastru vodi kao šuma (prve druge treće četvrte, ko zna koje kategorije). Ko je ikada razmatrao kupovinu neke parcele koja se vodi kao šumsko zemljište, zna da na tom takvom jednom hektaru šume, ne da nema 400 stabala, nego nekada ima bukvalno samo 400 panjeva.
Druga tužna istina je da čak i tamo gde imamo zaista šume, mi uglavnom imamo privid šume. Srbijašume su posekle ogromnu većinu svih stabala naših šuma koja su dozrela za komercijalnu upotrebu. Dovoljno je da se provozate šumama Maljena, koje odlično poznajem, ili čak i šumama Tare, pa da vidite da je uglavnom reč o stablima ispod 30 godina starosti. Najčešće čak monokulture, tipa samo beli bor, ili samo bukva.
Treća tužna istina je da imamo preko 50% šumskog zemljišta u privatnom vlasništvu koje praktično niko ne kontroliše. Kako tvrde oni koji prate ovu oblast, a i brojne krivične prijave za nelegalnu seču šuma, vlasnik i kada dobije pečat da poseče na primer 10 stabala, on poseče 10 puta više.
Da je sve ovako kako pišem, zvanično je potvrdila i Državna revizorska institucija Republike Srbije, u Izveštaju o svrsishodnosti poslovanja „Pošumljavanje u Republici Srbiji“ (2021), gde je jasno istaknuto da se u Srbiji ne preduzimaju aktivnosti u dovoljnoj meri na podizanju novih šuma u cilju postizanja optimalne šumovitosti.
U Srbiji danas gotovo niko ne govori o problemu šuma. Čak ni borci za čist vazduh, niti bilo koja od vodećih ekoloških organizacija koje sam imao prilike da slušam i gledam u poslednjih bar dva meseca (ranije nisam pratio medije, sad pratim zbog izbora)
Naš fokus je isključivo usmeren kao tehnološkim instant rešenjima, poput stavljanja filtera na najveće zagađivače ili ograničavanje broja zagađivača itd.
Uglavnom se radi o ciljevima koji mogu imati merljiv rezultat u nekom vrlo kratkom, politički sagledivom roku. Šume su zato politički potpuno neprofitabilna tema. Zbog toga o njima apsolutno ne brine, osim Srbijašuma.
Kada naučnici pokušavaju plastično da objasne zašto nije dovoljno brinuti samo o smanjenju emisija, oni koriste primer kade.
Sa jedne strane imamo tuš koji puni kadu vodom, a sa druge imamo ispust za vodu koji je prazni. Ukoliko ispust ne propušta istu i veću količinu vode od one koju tuš doliva, kada će se pre ili kasnije preliti.
Dakle, potpuno je nebitno koliko vi smanjte tuš, ukoliko vam odvod ne funkcioniše, poplava je neminovna.
Potpuno isto je i sa emisijama CO2. Ukoliko ne postignete da vam je apsopcija veća od emisije, imate problem.
Kako Srbija misli da reši problem apsoprcije ovakvom nebrigom o šumama?
Da bi drvo postiglo punu apsorpcionu moć, potrebno je preko 30 godina.
Dok ja ovo pišem, Srbijašume i razne druge drvoseče, oštre testere, čekaju prvo Sunce da krenu u novi masakr. Dotle će u javnosti mahati sa ovim šumskim zemljištima na kojima imamo 400 patrljaka, umesto 400 stabala.
Ako vam je stalo do vazduha, morate šume Srbije nametnuti kao prioritetnu temu.
Ovo je morala biti tema broj jedan još pre 20 godina. Vremena za odlaganje definitivno više nema.
