Emotivna povezanost roditelja i deteta može se ojačati ako na zdrav način komunicirate s njim.

Sledećih pet pitanja koje možete postaviti svom detetu pomoći će da premostite emotivni jaz koji ponekad može početi da se stvara kada dete napuni šest godina.

Pitanja koja će pomoći vašem detetu da bolje obradi svoje emocije

U današnjem društvu roditelji se suočavaju sa veoma realnom mogućnošću da će njihovo dete jednog dana patiti od nekog problema vezanog za mentalno zdravlje.

Statistike pokazuju da je u 2014. godini svaka peta odrasla osoba imala dijagnostifikovan neki mentalni poremećaj. To je 18% od ukupne populacije. A od tada je već proteklo dosta vremena.

Isto se može reći i za adolescente. 20% njih već ima ili će u nekom trenutku dobiti dijagnozu neke mentalne bolesti, poput depresije, anksioznosti ili bolesti zavisnosti.

Procenti mladih, uzrasta od 8 do 15 godina, koji imaju neku dijagnozu mentalnog poremećaja su sledeći:

Bilo kakav mentalni poremećaj – 13.1%
ADHD sindrom (sindrom hiperaktivnosti) – 8.6%
Poremećaji raspoloženja – 3.7%
Depresija – 2.7%

Dakle, šta bi mi, roditelji, trebalo da učinimo povodom ovakvih podataka?

Da li bi trebalo da se samo nadamo i molimo da naša deca budu mentalno zdrava? Ili možda postoji nešto što mi možemo učiniti da im pomognemo da prihvate sebe, bolje obrade negativne emocije i nauče kako da se suočavaju s teškoćama?

Ja dosta pišem o premošćavanju emotivnog jaza između roditelja i dece da bi mogli da imaju zdravu komunikaciju i zdrav odnos.

Danas želim da se pozabavim stvarima koje mi možemo preneti svojoj deci kroz komunikaciju, a koje će pozitivno uticati na njih i pomoći im da budu emotivno i mentalno zdrava. Ja iskreno verujem da naše društvo može biti zdravo samo onda kada su zdrave naše porodice.

Zašto bi trebalo da svojoj deci svakodnevno postavljate ova pitanja?

Ponekad ono na šta obraćamo pažnju kao roditelji ne ispunjava u potpunosti potrebe naše dece, jer previše pažnje poklanjamo staranju o njihovim fizičkim potrebama. Međutim, deci je potrebno mnogo više od toplog obroka i kratkog ćaskanja za stolom. Njima je potrebno da prepozanaju vašu nameru da se emotivno povežete, da se poistovetite s njima i da saosećate s njima u onome što im je jako važno.

Pored oblikovanja jedne sveobuhvatno zdrave osobe, na nama roditeljima je i odgovornost da pomognemo svojoj deci da se suoče i izbore sa sopstvenim negativnim osećanjima.

I, iako se možda osećamo nemoćno i mislimo da bi jedini način da naša deca nauče kako da se uhvate u koštac s tim bio da zatražimo pomoć profesionalnog terapeuta, mi nismo bespomoćni i možemo direktno uticati na našu decu i opremiti ih onim što im je potrebno da bi bila emotivno zdrava.

Ovo ne znači da vaše dete ne bi trebalo da ima psihoterapeuta ili savetnika. Postoje situacije u kojim bi vašem detetu mogla biti potrebna i dodatna pomoć.

U stvari, roditeljima je potrebna poniznost da bi bili spremni da dopuste da njihovo dete ima i neku drugu stariju osobu kao pomagača i savetnika.

Deca će se ponekad lakše obratiti za savet odrasloj osobi koja nije njihov roditelj. Stoga, kako postaju starija, nemojte obeshrabrivati i druge zdrave osobe da imaju bitnu ulogu u životu vaše dece.

Roditeljstvo u sebe uključuje i prihvatanje činjenice da nećete uvek imati odgovore na sva pitanja – i to je sasvim u redu. Ono što je važno je da date sve od sebe da istražite, razumete i praktično primenite sve što možete da biste se bolje poistovetili sa vašom decom i obezbedili im sve što im je potrebno da bi se uhvatila u koštac sa svojim emocijama.

5 pitanja koja će pomoći vašem detetu da steknu osećaj da vam se mogu poveriti

1) Kako se osećaš danas?

Mnogi roditelji se pogube u svojim preopterećenim danima, pa postavljanje jednog jednostavnog pitanja vašem detetu, poput; „Hej, kako si?“, često uopšte ne dođe na dnevni red. Ali, čak ni to pitanje ne pogodi obavezno suštinu stvari.

Umesto toga, postavljanjem pitanja: “Kako se danas osećaš?” možete otvoriti naizgled zatvorena vrata emotivnog sveta u kome se vaše dete nalazi, a naročito ako primetite da vam je dete potišteno.

Takvim pitanjem vi se obraćate direktno detetovim osećanjima, pokazujete mu da shvatate da i ono ima osećanja i da je savršeno normalno imati ih, izraziti ih i podeliti ih s vama. Time mu pokazujete saosećanje. Pokazujete mu da vam je stalo do njega i do toga kako se oseća, a dete će se, zauzvrat, osećati bezbednim da svoja osećanja podeli s vama.

Nemojte reći…

Nemojte pretpostaviti da nešto nije u redu govoreći: „Šta nije u redu?“ Umesto toga, dozvolite detetu da vam otvori srce. Kažite mu da ćete uvek biti tu za njega i stvorite neosuđivačko okruženje gde će ono moći da s vama podeli apsolutno sve što oseća, a da ne strahuje da će biti kažnjeno.

Ako vam se dete otvori, potrudite se da ga ne slušate s ciljem da mu  odgovorite ili popravite stvari, već da biste ga saslušali i razumeli.

Ponekad napravim grešku pokušavajući da sve dovedem u red za svog sina čim mi on ispriča šta mu se dogodilo, misleći da mi je on to ispričao jer je želeo da čuje moj savet.

Ali, ako mislite da je vašem detetu potrebna pomoć ili uputstvo, pitajte ga da li je u redu da mu date savet. Nemojte na silu da ga kljukate vašim mišljenjima.

Recite: „Oh, čoveče, tako mi je žao što prolaziš kroz to. Tu sam da ti pomognem. Volim te. Da li bi voleo da znaš šta bih ja uradila da sam na tvom mestu?“

A ako vaše dete to ne želi da čuje, pustite ga. Ponekad mu je dovoljno samo da zna da ste vi na njegovoj strani u svakoj situaciji da bi bilo sposobno da se suoči s teškoćama i da ih prebrodi.

2) Šta bi voleo da radimo zajedno danas?

Mnogo puta mi je moj sin postavio ovo pitanje. Primetila sam da se, ako ja njemu prva postavim to pitanje, njegovo lice ozari i on postane oduševljen što sam se ja prva setila toga. Postavljajući svojoj deci pitanja koja ona vama obično postavljaju vi im pokazujete da se poistovećujete s njima i da želite da preuzmete inicijativu.

Vreme koje zajedno provodite kao porodica jedna je od najvažnijih stvari koje možete učiniti kao roditelj. Ali, neka to bude s namerom. To znači da u to vreme ne gledate u svoj mobilni telefon niti da radite samo ono što se vama tada radi.

Čak i ako se radi samo o 15 minuta zajedničkog bavljenja nečim što vaše dete voli, to će njemu značiti sve. Ako ne možete da pronađete 15 minuta dnevno da se posvetite svom detetu, onda vam predlažem da dobro preispitate svoj dnevni raspored i obavezno pronađete to vreme, makar i nauštrb nečega što vam možda izgleda važnije.

Ne kažem vam ovo da bih vas osudila, već da bih vas podsetila na činjenicu da briga o mentalnom i emotivnom zdravlju vašeg deteta zahteva i uvek će zahtevati kvalitetno vreme provedeno s njim. Jednostavno je tako.

3) Šta te je danas nasmejalo ili…?

Vi dovršite ovo pitanje. Postavljanje ovakvih pitanja vašem detetu, pitanja koja se ne mogu odgovoriti sa „da“ ili „ne“, pomoći će im da razmisle o odgovoru, umesto da vam samo brzo odbruse: „Ne.“

Kada ja svom sinu postavim ovo pitanje kada se vrati iz škole, on ponekad ima, a ponekad nema odgovor. Suština je u tome da pokažete da vam je stalo do toga kako mu je prošao dan. Da vam je stalo da znate da li ga je neko kinjio. Da vam je stalo da znate da li se on oseća bezbedno ili ne.

Vašoj deci je neophodno da znaju da je vama stalo do njih i njihovih najobičnijih, najprizemnijih i, ponekad, najblesavijih događaja u njihovim životima.

Mislim da mi je moj sin već deset puta ispričao kako se ta devojčica iz škole zaljubila u njega. I svaki put kada mi on to ponovo ispriča, ja pokažem interesovanje i postavim mu još pitanja.

Izgradnja emotivno zdravog odnosa sa vašim detetom zahteva strpljenje i razumevanje da je njihovo maleno srce ponekad u vašim rukama. Stoga, budite izuzetno pažljivi kako rukujete s njim.

4) Za šta si danas zahvalan?

Uporedo s postavljanjem pitanja koja su dobra osnova za započinjanje razgovora, izuzetno je važno da svom detetu pomognete da uvidi sve ono dobro što mu se dešava u životu.

U zapadnjačkoj kulturi deca su, nažalost, nesvesna onoga što imaju, a veoma svesna onoga što nemaju.

Pa kako onda da odgajimo decu koja će biti zahvalna i zadovoljna onim što imaju. Najpre bi vi trebalo da budete zadovoljni i zahvalni i da im primerom pokažete kako to izgleda biti zadovoljan i zahvalan, a onda ih možete i svakoga dana pitati šta je to za šta su ona zahvalna.

Iz nekog razloga, u našoj porodici najbolje vreme za to je vreme pred odlazak na spavanje.

Naša porodica veruje u Boga, pa to možda u vašem slučaju neće biti isto kao kod nas. Mi od svog sina tražimo da razmisli o tri stvari za koje je zahvalan, bilo da se radi o nečemu vezano ili nevezano za taj dan, a onda se zajedno pomolimo i zahvalimo Bogu za to.

Ne teramo ga da se moli, već ga ohrabrujemo. Ako mu se ne moli, pustimo ga. Mi ne želimo da se on moli zato što mi to želimo, već zato što on to želi – na taj način mu pomažemo da gradi svoj duhovni život i razumeva šta znači imati zdrav odnos sa Bogom.

Mi ga usmeravamo ka istini, ali mu dozvoljavamo da sam donese odluku.

5) Ima li nešto o čemu bi hteo da razgovaramo, ali ti je teško da nam to kažeš?

Mi obično ne postavljamo ovo pitanje svakodnevno, već onda kada primetimo da je naš sin tužan ili da ga nešto muči.

Mi smo svom detetu osmislili sigurno utočište. Kada razgovaramo, želimo da naše dete zna da ga ne osuđujemo, da smo uvek na njegovoj strani i da mu želimo samo ono što je za njega najbolje.

Naravno, desiće se i neke stvari u životu vašeg deteta koje će biti iznenađujuće, neočekivane ili baš one koje ste želeli da se vašem detetu ne dogode i pokušavali da ih sprečite. Ali, najvažnije je da obezbedite da vaše dete u vama pronađe bezbedno utočište, podršku i razumevanje kako bi bilo spremno da uvek sa vama podeli ono što ga muči.

Zar ne biste više voleli da vaše dete s vama podeli loše stvari iz svog života nego da ih krije od vas? Da bi ono bilo spremno da to učini, vi mu morate pokazati milost. Ako ono s vama podeli nešto osetljivo, nešto što mu je bilo teško da vam kaže, nagradite ga za to, a nemojte ga kažnjavati.

Kada mu kažete: „Mora da ti je bilo teško da mi to kažeš“, vi mu pokazujte da razumete da mu je bilo teško da vam to saopšti, ali i da je to sasvim u redu.

Vašem detetu je neophodno da bude sigurno da sa vama može podeliti i najteže i najmračnije stvari iz svog života, a da ne naiđe na osuđivanje i kažnjavanje.

Zaključak

Kao roditelji, mi želimo da budemo sigurno utočište našoj deci, mesto gde će ona moći da bez straha otvore svoje srce i podele svoje emocije.

Baš kao što mi nismo savršeni, nisu ni oni. Njima ne treba heroj koji će ih spasiti iz svake teške situacije. Ne treba im ni sudija i prota da im izrekne presudu za greške koje su napravili. Njima je potrebno sigurno utočište, gde će moći bez straha da budu ono što jesu. Potreban im je pastir koji će ih voditi kroz bolne emocije ili okolnosti koje im se mogu naći na putu.

Izvor: wordfromthebird/Hilari Gruner (Hillary Gruener), Foto: freepik