Malo pored Beograda, i „starog“ i Novog, velike su šanse da vas put navede ka jednom neobičnom društvu. Ako krenete do Altine, pa zastanete malo između nje i Plavih horizonta (ne sasvim između, ali tu je, u blizini), biće kao da ulazite u biblioteku, a ne u ulicu iza ćoška.

Nije ni samo biblioteka, nego i kinoteka i likovna galerija, samo bez ispisanih redova, bioskopskog ili slikarskog platna. Ispisana su jedino velika imena, po ćoškovima koje seče nekoliko zemunskih ulica.

Niko iz tog društva više nije među živima. Ni Miroslav Antić, ni Migel de Servantes, ni Oskar Davičo, ni Pavle Vuisić. Niko osim Vuisića nije poreklom iz Beograda, ali su se svi, makar posthumno, našli jedan drugome u susedstvu. Spojili su se u četiri ulice – tačnije, pet – jer je jednu od njih krstio i legendarni Zuko Džumhur.

Malo društvo, ali odabrano, i nikada se ne razilazi. A sva petorica, sticajem položaja na terenu, jedan drugom pomalo stoje na putu.

Kao što im se seku ulice, tako su im se presecali umetnički putevi. Mika Antić, inače rođeni Novosađanin, bio je i „običan“ pisac i dečji pesnik, novinar i filmski režiser, a za života se znao uhvatiti i slikarske četkice. Za to vreme, Servantes se držao pisane reči, a jedini je, kao rođeni Španac, živeo najdalje od Zemuna.

Servantes je među njima i najstariji (tačnije, vekovima stariji), a „seče“ ga prilično mlađi Pavle Vuisić. Između pomenute trojice se smestila i uličica Zuke Džumhura – pisca i slikara rodom iz bosanskohercegovačkog Konjica.

Kada se umetnički svet preseli u Zemun

Džumhur je takođe bio od onih što su zalazili i traga ostavili u drugim umetnostima. Pisao je scenarije za televiziju i film, crtao karikature, radio kao novinar i beležio putopise. Sa takvom biografijom je stao u red najsvestranijih jugoslovenskih umetnika. A desetinama metara dalje, niz Ulicu Pavla Vuisića, stiže se i do petog veličanstvenog – Taška Načića.

Ni on se nije slučajno našao pored (još jedne) legende domaćeg filma. Kao jednog od „davitelja“ su ga upamtili i Beograd i Jugoslavija, a danas ga, između ostalog, pamti i ulica u Zemunu. A dok su Načić i Vuisić „ispečatirali“ jugoslovensku kinematografiju, Oskar Davičo se upisao među najmlađe nadrealiste.

To što je bio najmlađi, nadoknadio je svojim uticajem i talentom. Bio je, kako istoričari književnosti vele, korak ispred drugih nadrealista, dok je u Zemunu zauzeo ulicu paralelnu sa Vuisićevom. Sa šestoricom načičkanih u susedstvu, ovo je verovatno i najumetničkiji zemunski kutak. Ako se pobroje i gotovo sva poznata imena na uličnim tablama, jasno je zbog čega Zemun slovi za boemski grad.

Ostali umetnici, iako rasejaniji po Zemunu, takođe su se „doselili“ uglavnom iz drugih krajeva. Najbliže Zemunu je odrastao čika Jova Zmaj – on je, poput Mike Antića, rođeni Novosađanin, sa ulicom koja mu je pripala nadomak Dunavskog keja. Nedaleko odatle, a bliže Gardoš kuli, usekla se Njegoševa ulica, a sa suprotne strane je svoju tablu dobio pesnik Ivan Gundulić.

Pisanom rečju se mahom bavio i ostatak umetničke reprezentacije. Tako su svoje ulice dobili France Prešeren, Fridrih Šiler i Vladimir Majakovski, a samo jedan od njih, Ernest Hemingvej, umesto stihova se odlučio za prozu.

Možda su zato one raskrsnice što okupljaju šestoricu veličanstvenih različitije od ostalih. U umetnosti su odabrali svaki svoj put, a svi su se sastali u omanjem kružoku – taman da u nekoliko ulica spoje i puteve umetnosti.

Izvor: 011info.com
Prethodni tekstU Batajnici asfaltiranje pešačkih staza
Sledeći tekstKako možete da umanjite račune za struju i do 40 odsto