Uspavljivaću svoju decu, sve dok oni ne odluče da to više ne žele

Tokom dana, ne umem baš mnogo da uživam u trenutku. Retko mi pođe za rukom da uhvatim te momente zbog kojih sam se i radovala da postanem mama. Da ih zgrabim i pustim da traju.

Ali, uveče, kad se sve smiri, a kuća posle igre, večere i spremanja za krevet zove da bude pospremljena, ja biram da je ne čujem. Biram da pritisnem pauzu.

Umesto da gubim strpljenje svaki put kad iz sobe čujem “mama, žedan sam” ili “mama, piški mi se” rešila sam da budem tu. Jer znam da će proći brzo. I znam da me zovu samo zato što žele moju blizinu. Ne treba im čaša vode, ni da mi “još nešto kažu”. Trebam im ja. I to je NORMALNO.

Zato ja uspavljujem svoju decu. I ne požurujem te trenutke. Ne kažem da je uvek lako. Ne poričem da mi se, ponekad, baš ne provodi vreme u uspavljivanju dece. Ali BIRAM da budem tu, bar tih pola sata uveče. Jer dan prođe tako brzo, više u svemu ostalom nego u našem zajedničkom vremenu.

Svaki put kad oni zaspe, ja sam tu. Držim ih za ruke, milujem ili samo sedim pored i razmišljam ili čitam uz lampu. A svi kažu da grešim.

Kažu da moram da budem čvrsta, inače će se oni “navići”.

Kažu da im “izigravam dudu varalicu” kao da su varalice izmišljene pre majki koje su bebe smirivale svojim dojkama.

Kažu da nikad neće naučiti da se sami izbore i uteše.

Ah, da. Kažu i da će mi brak propasti.

Rekli su i da bebama i deci roditelji trebaju danju, ali, za čudo, ne i noću.

Bez zadrške im kažem da su to obične gluposti i da tako govore jer ne znaju. Zato što mi je kristalno jasno da ovakvi komentari i jesu odraz neznanja, neukosti i straha. Da oni koji ih izgovaraju žive u mraku. A ja, ja biram svetlo. Biram intuiciju koja mi govori da budem uz svoje dete kad mi pokazuje da mu trebam. Biram da budem OSVEŠĆENA.

Jer moja intuicija, moja ljubav i moja nežnost koju im dajem ne prestaju kad sunce zađe.

Svi ti tihi, večernji trenuci, kad sedimo u tišini i čekamo da nas uhvati san, na “svetlo noći” iznesu ono što je u njihovim srcima, a nisu stigli da mi kažu tokom dana. To su trenuci kad mi najviše veruju, kad znaju da sam njihova i da ću biti tu za sve što požele da mi kažu.

Ali, svi ti ljudi koji mi govore da grešim, za jednu stvar jesu u pravu. Biću čvrsta. Biću čvrsta u odluci da budem njihova sigurna luka, onda kada im je to potrebno. Bez obzira na to da li je dan ili noć. Biću čvrsta u tome da ih podojim onda kada im njihov stomačić javlja da je prazan. Ne kad kazaljke na zidu kažu da je vreme. Biću čvrsta u odluci da ih naučim da su njihove potrebe važne i da je pokazivanje emocija sasvim u redu.

Jer, to roditeljstvo kad padne mrak je mnogo više od potrebe za snom. To su momenti koje nam priroda daje da ih podelimo sa svojom decom, dok nas moderna kultura uverava da zaboravimo na instinkt i ugušimo unutrašnji glas. Ne, nije lako. Ali biram da prihvatim da je taj “napor” cena koju “plaćamo” za nešto mnogo vrednije – pogled u dušu i misli svog deteta i odnos zasnovan na poverenju i sigurnosti.

I zato ću i dalje ležati pored svoje dece dok ne zaspe, sve dok to njima bude potrebno. Jer bez ikakve sumnje znam da brzim korakom dolazi dan kad neće želeti da legnem pored njih.

Ali taj dan, hvala nebesima, nije danas.

Izvor: Aleksandra Cvjetić/zelenaucionica.com, Foto: Canva