Jednog jutra u Banjaluci osvanuo je grafit: „Ako zlo činiš, kazniće te Bog; ako dobro činiš, kazniće te ljudi!”

Zašto ljudi zavide? Najkraće rečeno: iz nedostatka ljubavi. A to je posledica duhovne zapuštenosti. Čovek, umesto da uzrasta u ljubavi, pada u mržnju. Pritom, s mržnjom u sebi čovek trasira put zla.

Zavist je stav nesaglasja s činjenicom da neko ima nešto što on nema ili da ima više od njega. Iz toga ishodi neprijateljski odnos prema onome kome se zavidi. Kao i svi drugi (smrtni) grehovi, i zavist ima oslonac u drugim grehovima: gordosti, srebroljublju, nečistoti, lakomstvu, gnevu, očajanju.

Vrsta duševnog bola

Još se Aristotel, u svojoj „Retorici”, bavio pojavom zavisti. Po njemu, zavist je „vrsta duševnog bola koja se javlja usled očitih blagodati nama sličnih ljudi” koji uživaju izvesna dobra.

Čovek je od postanka svog podložan zavisti. A zavist je uvek praćena obmanom. Svedočenja o tome ima još od Adama i Eve, kada zmija lukava nagovori ženu da, ona i muž njen, okuse zabranjenog roda s tačno određenog drveta u vrtu Edemskom, s lažnim obrazloženjem da će se onda njima „otvoriti oči”, pa će i oni „postati kao bogovi”. Zavist se vidi, i u krvi pokazuje, i kod sinova njihovih, kada Kain ubi brata Avelja, samo zato što mu je pozavideo.

Prati zavist čoveka kroz celu istoriju.

Zavist se vidi među ljudima, vidi se i među narodima. Kao da je reč o borbi za opstanak. A nije. Zemlja je dovoljno široka, a nebo dovoljno visoko da mesta ima za svakoga.

Sećam se detinjstva: takvu zavist u selima naši ljudi su često iskazivali kroz izreku – „da komšiji crkne krava!” Da neko nekome želi štetu! Nikada takvu „potrebu” nisam razumeo. Pogotovo u siromašnim sredinama, iz kakve potičem, vidi se koliko je čovek na čoveka upućen. Kad je retko ko imao televizor, u našoj kući uveče je bilo kao u bioskopu. Vršalicu, u proseku, imala je tek samo jedna kuća u selu. Automobil je bio baš prava retkost u čitavom kraju od nekoliko sela i veliki „luksuz”, pa kad je borba za život, da se ide kod lekara, na ta vrata se kuca. Kad deci i onemoćalima zatreba mleka, a nema od svoje krave, jer je presušila, ide se kod komšije koji ima šta da izmuze… Pa, zašto onda „da komšiji crkne krava”?! E, na to nema racionalnog odgovora.

Svako ko učini neko vredno delo, ljudskom oku dostupno, pa još i ako je ono javno promovisano, uveriće se da će retko ko pokazati javno poštovanje. Oni iz većine, koji „ne primećuju”, učiniće to tek onda kada zaključe da „neprimećivanje” može njima da naškodi, da će se tako odati njihova duhovna skučenost, njihova zavist.

Primetno je to pogotovo na primeru velikih ljudi. Teško je naći, verovatno nemoguće, velikog čoveka koji nije bio žrtva zavisti, ometanja i saplitanja malih ljudi.

Onaj koji zavidi hteo bi da bude na mestu onoga kome zavidi. On vidi samo plodove, vidi samo ono što se ima, a neće da vidi put do postignutog cilja. Ne vidi žrtvu, jer on nije spreman na žrtvu. Onaj ko se žrtvuje ne gleda „preko plota”, u tuđe, on gleda ka cilju.

Pa, može li se onda od onoga koji zavidi očekivati istinska pomoć? Teško. Oni i kad pomažu, čine to da bi od toga imali kakve koristi. Da im se bar u istoj meri vrati ili da se pokažu drugačijim nego što jesu.

Otac Tadej kaže: „Zavist ne preza ni od čega, i Bogu u lice govori protivno, stalno, svuda i na svakom mestu. Bog je sav ljubav, a zavist ne trpi da se dobro nekome bližnjem učini.

Jednom prilikom, dok smo se automobilom vraćali iz manastira Rača, zapodenusmo razgovor o zavisti. Saputnik, psihoterapeut profesor Vladeta Jerotić upita za moje mišljenje o tome kako odoleti ljudskoj zavisti. Našalih se, pa rekoh: „Truditi se da odskočiš toliko da ne može da te dohvati mač zavidljivih!”

Zavidljivci nastoje da te obore, a na tebi je da se održiš. Održaćeš se samo čestitim delom svojim. A takvo delo zahteva predan rad. Održanje zahteva trud. Dakle, ljudsku pakost koristiti kao podsticaj (motiv) za dalje napredovanje u dobru.

Zavidljivci se troše u blatu

Zaista, teško je boriti se protiv ljudske zavisti. Zaustaviti je mogu samo oni koji su se njoj predali. Zlo uvek napada, a dobro mora da se brani. Tako i u ovoj napasti; čovek mora da se brani od zavisti, a može se odbraniti samo – dobrim delom. I to se pokazuje na primeru velikih ljudi. Zavidljivi, kad uvide kako se visoko vrednuje delo ljudi koji su visoko odskočili, a koje su oni zasipali lošim mislima, može biti i lažljivim rečima i zlim delom, potom i sami počinju da im aplaudiraju, ali, opet, ne zbog njih, nego – radi sebe.

Imajući u vidu delo zavidljivih ljudi, naš narod izatka poslovicu: „Za dobrim atom pucaju blatom!”. Dobri grabi ka cilju, a zavidljivci se troše u blatu!

Izvor: politika.rs, Foto: depositphotos.com
Prethodni tekstUz ovaj trik krmenadle iz tiganja će vam uvek biti mekane
Sledeći tekstProvizije u bankama od 1. septembra 2023. godine?